SPACE BALLOON

 

 

         Na vinampu je krenuo glasniji deo liste.Sve više se mešao u san i remetio ga,razbijao.Okretao sam se bunovno.I onda,buđenje.Mrak je bio u sobi.Stišano svetlo na monitoru je vrtelo slajd slika,a Sonik jut je dobošao.Stišao sam mjuz,isključio slajd šou.Pogledao u uglu na sat.22 h?Deset sati!Dohvatio sam mobilni,otvorio displej.Ništa.Nema ni poruke,niti poziva.Pa jel stigla?

Smisao?Da li smisao postoji?Da li je to bila samo želja?Želja za napretkom,dok se još nije znalo

šta on predstavlja.Šta treba raditi?Ono što mislimo da je dobro i ispravno,ili ono što nam donosi

tu malu,ljudsku korist,koja ustvari i nije korist nego šteta.Želja za dokazivanjem,za rivalstvom...

Mislim da treba da umremo na mestu gde smo rođeni.

Malo selo,je usnulo živelo svoj spori život,koji se pružao izmedju dva brda,dve planine.Sve je bilo jednostavno i pošteno.Nije bilo potrebe za zlobom,prevarom i licemerjem.Zdrav život je klizio danima,noćima,mesecom,suncem,i zvezdama,obasjanim oblacima.Činilo se da je tako od uvek,i da će da traje večno.Ritmovi života,i zvuci lepote krasili su ovo mesto...

Bio je pun mesec,i sveža noć.Posle napada leda i kiše izašlo je noćno sunce.Tone ozona,i tone zdravlja,valjale su se niz ulice malog grada.Nikoga nigde.Još jedan radni dan.Nove pobede,i nove žrtve.Bare su ozivljavale pod topotom nogu,otkrivajući svoje raspoloženje...

Ne mogu da se ljutim,ili,ne mogu i dalje da se ljutim.To me iscrpljuje.Sve se pretvara u veliku mašinu protiv čoveka...Pre ću da budem sam,nego da se probijam kroz ljude.

I opet se čuju usamljene kapi kiše.Polako im se pridružuju prijatelji iz daleka.Donosi ih vetar.Sad već sviraju po prozorima,perući ulice,milujući njihove snove.Mesec je i dalje tu,družeći se sa budnim perom.

Oni su umorni,oni su u svetu briga,već su zaboravili i da se sećaju...Imao para ili ne,imao zdravlja ili ne,bio zaposlen ili ne,svima nam je zajedničko,u ovoj zemlji, jedno,a to je da smo jadni.Jadnici.Ja sam jadan kao i ti,kao i on,kao svi ostali.U tome je možda i jedina uteha,pošto smo svi isti.To nam je jedino zajedničko.

Svi bi da pričaju svoje priče,da šire svoje laži,trudeći se da veruju u njih kao u istinu,ali to ne pomaže...Posle,sad već skoro 20 godina,patnje i krize,ovde nema potpuno normalnih ljudi,koji su stabilni i bistri...Tu su samo slučajevi,koji nisu u stanju da donose bilo kakve odluke,a pred njh se svakodnevno postavljaju velika pitanja...Širi se mržnja,širi se konfuzija u kojoj na kraju ostaješ sam.A gde je kraj?Ne nazire se skoro...Bilo je to negde,ili bolje reći,to se dešava negde,negde u zemlji jadnika,na brdovitom Balkanu.

Oblaci su se kretali svojim uobičajenim stazama,puštajući sunce u svoje redove.Prevlačili su svoje senke preko sivog grada,kroz ulice i preko krovova.Kavez sa pticama je stajao na prozoru.Ptice su srećne što vide sunce,i osete toplotu zraka,pravile galamu,koja je razbijala

monotonost i smor tog majskog dana...Svi su bili pogubljeni.Nisu navikli na novo vreme,na novo doba.To doba se zove neizvesnost,haotičnost,iznenadjenje.Vazduh je bio suv i topao,neprijatan za disanje.Malobrojni po ulici su se štitili u hladu.Sunce je peklo.Bili su izgubljeni,zatečeni čudom,novo vreme.A već pre neki dan,nevreme je lomilo grane,klikeri leda su hladili tlo po kome su se rasipali poput belih bisera.Lomile su se grane,a oni nisu smeli ni da gledaju kroz prozore,jer su ih gromovi i bljesak munje,toliko plašili da su polegali po podu.Svi su ućutali.Nestali u mislima.Kako odjednom?Pa šta se desilo sa letom?

                                           

Ptice su glasno širile svoju pesmu,kao da misle da je više neće biti,kao da je ovo poslednji sunčan dan...

Jebem ti mamu!

Kome si to rekao!

Tebi some!

Jebem i ja tebi tvoju mamu!

Ma kome ti ....-tuča je počela.Dva đaka prvaka su se zajapurila i krenula u obračun.Stajali su jedan naspram drugog,i među njima nije bilo straha.Odgurkivali su se,crveni u licu.Jedan krupniji,sa pankerskom frizurom,je pokušao da zaplaši manjeg,ali mali se nije dao.Bez obzira na imidz i pretnje,on nije uzmicao.Veliki je sad već oklevao.Gurkao ga,prsio se,ali dalje nije smeo.Njihova lica su bila vruća i crvena..

Oćeš da te razbijem?

Šta hoćeš?Misliš da te se bojim?Nemoj da te mama ljubi ladnog.-krupniji se razmetao fazonima.I onda trzaji,kao kreće da udari onog malog..Ali mali diže svoju pesnicu i staje u gard.Velikom nije baš sve jedno...

Šta je?Šta je?Kako ću te razbiti...-vodi se psihološki rat.Zvono je zvonilo.Počeo je čas.Oni su i dalje ispred...Zajapureni...

Alo,klinci!Kakva je to tuča?-čuo se glas sa strane.

I čudno je da se oni nisu ni malo pomerili,nisu se ni osvrnuli.Trenutak su stajali,i bez gledanja u prolaznika,popuštali su.Kraj meča se bližio.

Još će mo se mi videti.Razbiću te.Ni mama te neće prepoznati!

Ahaa.Kako da ne.Misliš da te se bojim?

Polako su se povlačili...Ovde je bio kraj.Opet su se čule ptice.Ali to su bile ptice sa grana,ne ptice iz kaveza preko puta...Čuo se glas učiteljice,koja predaje.Sve to se desilo ispod njenog prozora...Možda nije čula i videla,ili nije htela...

Želje uvek osaju želje...I kada nešto dobiješ iz te torbe,na trenutak misliš da si zadovoljio sebe,tvoja želja je ostvarena,ali onda,kao iz tame,pojavi se duh stvarnosti,i uveri te da nisi u pravu.Želje i dalje ostaju želje,a ti si tu da čekaš,i da se nadaš.

Mnogi su krenuli na dalek put,a samo su neki stigli...

Počinjala je emisija,na TV-u,i svi su zauzeli svoja mesta.Svi su želeli što bolju sliku i što bolji zvuk.Ovo nisu hteli da propuste.Želeli su da saznaju više,da čuju to iz njegovih usta,da se uvere

sopstvenim ušima i sopstvenim očima.Škripa antena je prestala.Grad se smirio.Zašto je to bilo tako važno?

Opet su nešto krili,i prošlost se polako otkrivala,svedoci su lebdeli iznad mesta zločina,leteći sa jednog mesta na drugo...Sve je izgledalo bezazleno i smešno,kao da to nisu bile loše stvari.Vreme ih je pretvorilo u sećanja.Ko je preživeo,sada se smeje,kao da se to nije dešavalo njemu,u njegovoj „kući“.

Došlo je novo vreme,koje je donelo nove haljine,novi izgled,sa novim pravilima.Sunce je pržilo,i život koji se nekada davno stvorio iz njegovih zraka,sada je puzao,i skrivao se od tih istih zraka.

Sada su oni nosili smrt.

Ljudi,i dalje pogubljeni nisu obraćali pažnju.I dalje su vijali svoje,u startu izgubljene,snove.Išli su na posao,vijali karijeru,ne primećujući da je sprovod počeo...

Ponedeljak.Još jedan ponedeljak.Sasvim običan izmišljeni radni dan.Tad sve kreće.Tako je i bilo.Sivo jutro se lenjo bližilo kazaljkama milijarde satova.Milijarde snova je usporavalo,čekajući taj sekund.Sekund kada se vraćaju u javni život,javne obaveze i odela,javne priče,lažna slaganja.Planeta je u talasima zazvonila.Tela su mehanički ustajala,otvarala oči,namrgodjeno se sećala svojih snova...Zvukovi i kretanja su ispunili taj,kratkotrajni mir.Akcija!I krenula je akcija.Još jedan krug zagađivanja,još jedan dan besmisla...

U njegovoj ulici,po olucima se čulo lagano mrvljenje kapi kiše.Biće to jedan siv dan...Koraci su ga nosili ka radnom mestu,koje je vređalo inteligenciju.Pa zar je toliko maštao,i toliko učio,da bi sad radio ovako nešto?A zašto radi?Pa da bi platio svoj bedni život,koji mu ostaje između proteklog,i novog radnog dana,život koji mu tako skromno ostaje,koji provodi u snu,sanjajući.A snovi su teški,ponekad i lepi.I baš kada je najlepše,taj prokleti sat ga budi.Ustani,kreni,posao čeka na tebe.A posao je toliko lagan i glup,da se svakog dana pita:“Dokle?Dokle vise?!“.Ali računi stižu,lanci života se stežu,i tako je,kako je...

Bez obzira,njegovi korci su ga vodili ka kapiji,njegova stolica je čekal,a crveno dugme koje treba da pritisne kada neko naiđe,se pretvorilo u crnu plastiku,od koje je bilo napravljeno.To je bio njegov veliki posao koji mu je obezbedio mesto u društvu.Mesto koje nadahnjuje.Stao je pred kapiju,i udahnuo.Seo na svoju stolicu,i pogledao crveno dugme.Gledao je prošlost ljudske rase,ili vrste,kako se menja i ide ka izlizanom crvenom dugmetu,plastičnom dugmetu.Koliko je generacija pritiskalo ovo dugme?Koliko je ljudi živelo od ovog dugmeta?Koliko je dece odhranilo ovo dugme?Bilo kako bilo,znao je za jednog lika koji živi od para koje mu daje gazda za njegov rad,a njegov rad je to dugme.Koliko je bilo izlizano i istrošeno,tolika mu je bila i plata.I kada bi skroz stegao kaiš i štedeo,ne bi mogao da učini mnogo,da napravi neku promenu.Kupio bi nove patike,ili novu maicu.Sada bi udobnije žurio na posao,i lepše bi sedeo na svojoj stolici.Nikako nije mogao da skupi pare ni za šta veće,i značajnije,za nešto što bi ga odvojilo od tog radnog mesta,od tog besmisla.Nešto što bi ga učinilo živim,samostalnim,neizvesnim životom.

Kišne kapi su dobošale po limenom krovu njegove „kancelarije“,i kroz napukli prozor uskakale na njegovu podlakticu,hladeći je,i dižući uzbuđene dlake.Pogled je bio uperen ka napred,zureci kroz sloj kiše koja je neprestano pojačavala.Polako,ali sigurno,sve jače i jače...Zvuci komercijalne muzike su ga još više zamišljali,vodeći ga kroz misli.Prastari radio je krčao.Tu je stajao već,nećete poverovati,zadnjih 50 godina.A što ne poverovati.Apsurd vremena!Pa mi već 20 godina stojimo u mestu,pogubljeni u svim pričama,između istoka i zapada,između ratova,laži i licemerja.20 godina!A nismo nikakvi aparati,i imamo ograničen vek trajanja,i ne tako dug.I to u najboljim uslovima.A uslovi su nam očajni.Naš život je praktično gotov!A radio je tu.Prašnjav,sa ispalim dugmićima,ali radi.Krči,ali radi...

Komeercijalna muzika se mešala sa kišom...Automobili su prolazili,on je pritiskao svoje dugme...Kazaljke na satu su se sporo pomerale...Kakav super posao.Samo sediš,i kaplje lova...Gume su prskale po limenim zidovima njegove kancelarije.Temperatura se spuštala.Naježene dlake su se još više ukrutile.

Niko ga nije primećivao,niti mu se javljao...Bio je sam samcat...

Jao.Kakvo sranje.Zimulja mi je.Kako sam se zeznuo,i krenem samo u maici.A i ove nove patike ću totalno uništiti.A pet meseci sam štekao pare.Jebi ga!Uvek nešto zajebem.Ni kišobran nisam poneo.Totalni sam kreten!Ma,ustvari kreteni su oni na prognozi!Sunčano,sa mestimičnom oblačnošću...Da,da,kako da ne...

U tom momentu kiša se pretvori u pljusak.Vetar se pojača.Zvuk sa radija se grčevito probijao kroz šum kiše...

Kako da ne!Da,super je sunčano!Kreteni!A ni prozor nisam zatvorio.Valjda mi neće pokisnuti papagaji?

Sivilo se spustilo,i zamračilo dan.Počele su munje i gromovi.Strah se spustio na ulice.Prozori i vrata su lupali.Na radiju je i dalje bila komercijalna muzika.Sve je postalo komercijalno u ovom poslednjem veku.Zarada je pobedila kvalitete,i ovaj svet je krenuo dole.Naglo i brzo je aterirao dole.Nijedan balon nije magao to da zaustavi,ili bar da ukoči,odloži.

Potoci su krenuli ulicama,koje su odzvanjale upaljenim alarmima,gromovima,uzbuđenim ljudskim povicima...

I dalje,kao hipnotisan,je gledao u zavesu krupnih kišnih kapi.Vetar je prolazio kroz disciplinovane redove dlaka,masirajući mu hladne ruke.Retka kosa se dizala na talasima vetra koji se odlučno probijao kroz pukotine,limenog krova.Telefon je ćutao.Niko ga nije zvao.Niko nije brinuo...Spustio je pogled na svoje patike,a grlo mu se stezalo.Danas ih je prvi put obuo.Jedva se odvojio od ušteđevine,koju je gledao svako veče.Skoro svako veče.Maštao šta će da kupi za njih.A sada ih je gledao,tako bele,tako meke i nove...A na ulici je sad već bila bujica.Čamac bi mu dobro došao...Na radiju nikakvih vesti,nikakvih obaveštenja,nade...Samo komercijalna muzika...

Kišobrani su leteli razigrani,sa jedne strane na drugu.Ljudi su trčali pogubljeni.Izgubljeni.

Niko nije ni slutio da će ih ova kiša sahraniti.Ne baš sve,ali mnogima će to biti vlažni grob.Ova kiša će padati samo deset dana,ali i to će biti dovoljno da sruši sve njihove snove,obične priče...

Više neće biti praznih priča,politike.Neće biti zabave,niti komercijalne muzike.Glupih filmova,prljavih novaca,prestiža.Sada su nova pravila,pred kojima čovek puzi i moli.Sad se navodno kaje.Pun je licemerja,čak i tad!A šta bi se desilo da je kiša padala sto dana?Ili šta bi se desilo kada bi sunce pržilo sto dana?Šta bi sa pričama o serijama,gde je sad zabava,gde je novčana pohlepa?Šta?Više nema karijera?Više nema ničega istoga.

Noge su mu se znojile...Bio je svestan toga.Ali i onako ga čeka dugo gacanje.Da je malo toplije išao bi bos.Ali hladno je.A svi bi ga osudili.Neće se blamirati,ne,čak ni zbog novih patika...

Avion je preletao danima preko zelene šume.Svi aparati tragači su bili uključeni.Morali su nešto da pronađu.Morali su da opravdaju potrošena sretstva.Bilo šta da pronađu,kako bi napravili koju epizodu...

Avion je preletao,pojavljujući se povremeno među krošnjama prašumskih divova...Sijao je na vlažnom,plavom,nebu.Negde iz jedne tamne senke,pratilo ga je oko.Oko,maskirano nežnim šarama,koje se stapalo sa korom džinovskog drveta,u kojem je bilo skriveno.Pogled je pratio zvuk koji se gubio u daljini.Zvuk turbina je nestao,i ponovo se oglasi džungla sa svim svojim stanovnicima.Tiho oko je i dalje mirovalo.To je oko koje se budi noću.Oko koje se krije od drugih očiju.Možda baš zbog tog skrivanja je još uvek tu.Još ga nisu otkrili.Oni još ne postoje za modernog čoveka.Još ih niko nije video.Još ih niko nije otkrio...

Džungla je opet bila potpuna.Funkcionisala je,kao i pre.Pre,mnogo pre...Čak mnogo pre pojave čoveka.

Samo su izgledali lepi i srećni.To je bila maska za druge,kao i za njih same.

Kada bi im uklonili sve farbe,sve nadogradnje,silikone,od njih nebi ostalo ništa do gole istine.Toliko gole,da je zastrašujuća.Sedi,krzavi,iskrivljeni,bez zuba,bez zdravlja.Sada više nisu srećni...

Dok je znoj lagano koračao niz čelo,njegovo telo se njihalo,levo desno,uspavljujući umornog mladića.San ga je nadvladao,i kapci su mu otežali.Njegovo mlado lice je ostarelo,i smeh je napustio njegovo telo.Problemi su mu bili stalni pratioci,i nisu ga napuštali ni jednog trena.Rane iz rata su trnule,a sećanja nisu htela da odu.Sve je mislio,da će tragedija da prođe.Mora proći...Samo je pitanje dana...Tako je mislio prve godine.Tako je mislio i narednih godina.I onda,kada su nadanja počela da blede,i dalje je mislio,kako mora da prođe...Jednog dana mora da prođe...Ali,sad,posle 20 godina više nema snage da se nada,jer sama pomisao da sve to zlo traje dve decenije,duboko plaši,a slomljeni životi,polako blede,ostaju u zaboravu,brzo nestaju...Ovi ljudi su prepušteni đavolu i sebi,zaboravljeni,nevidljivi.Niko im nikad nije rekao:“BRAVO!“,ili,“ŽAO MI JE“,ili,“PONOSIM SE SA VAMA“,ili da uputi bilo koju iskrenu reč.Umesto toga,kljukali su ih,i kljukaju ih raznim lažima,licemerje!

Ljuljao se,tonući u san.Maštao je o hrani koju će da kupi danas kada dobije platu.Treba da plati ćerkici obaveze u školi,i račun za struju...Ostaće mu za kilu mesa,i svežu salatu.Srce mu se stezalo,a ono malo zuba što je ostalo,je stezalo suzu.Žena će i dalje da nosi staru odeću,a on stare pantalone.Ostareo je pre vremena.Bio je starac sa ličnom kartom mladića.

Opet zabušavaš!-probudio ga je nadzornikov glas.Pritisnuo je peglu,i vukao je po tkanini,do uglačanja.

Samo sam se zamislio...-prošaputao je...

Narednih sati nije čak ni maštao,samo je čekao,daveći se u oblaku pare...Prolazio je i zadnji,12-ti,sat...Sirena je označila kraj...

Čekali su platu...

Otvorio je odrezak,a na njemu je pisalo 3000dinara.40 eura.30 dana,12 sati dnevno,za tri crvene novčanice...To nije dovoljno ni za jedan pošten porodični ručak!

Opet je njegov duh bio ne slomljen,nego smožden.Pojavile su se nove bore,nove sede dlake,a ćela je sve veća...DOKLE ĆE OVI LJUDI DA PATE!

Ne možemo živeti po kalupima društva,koje se menja,i koje teži raspadu,bar ne svi.I šta je onda čudno,ako se neko posveti sebi,i svom životu,svojoj želji,da bude svestan.Život je samo jedan,a ne postoje dva ista čoveka.Zašto onda stvarati uniforme?

Od najvećeg frajera na svetu,sada je ostao nezaštićeni,mizerni lik koji je milio u tami,sećajući se svetlosti i života.Knedla je probijala kroz grlo u uši,i više nije čuo ništa sem drhtanja samoće koja ga je gušila.Da li će preživeti i ovu muku?Sve se pretvorilo u veliku laž,laž u kojoj je on bio žrtva.Žrtva prijatelja,lažnih prijatelja.Sve napore koje je činio za njih,sve neprospavane noći,i sve sumnje koje je krio negde u duši,sada su se razbile o njegovo čelo,i ukrale mu snove koji su mu bili preko potrebni.Snovi u koje bi pobegao,u kojima bi živeo neki drugi život,sa nekim drugim ljudima.

Opljačkali su mu telo,opljačkali dušu,slomili volju.

A verovao sam da ljubav može da pobedi zlo.

I na kraju su ga žrtvovali tom istom demonu.Vratili su mu se sa krvavim rukama,poniženi,ne slušajući jecaje u tami...Do jučerašnja najveća faca na svetu,postao je jadno usamljeno dete,uplašeno od mraka,koje se sklupčalo u mraku...

Gitara je počela da cvili u molu,a pesme su postale obojene bolom.I kad je otvorio srce,prvi put u životu,pustoš se nastanila u njemu.Tonovi su vibrirali u njemu,kao i u sobi,u svemiru,sećanjima,želji.Nje više nema u njegovom životu....

Kola hitne pomoći su jurila gradom.Sirena je vrištala pustim ulicama,koje su drhtale...Retki prolaznici su mileli hipnotisani...Kapljice znoja su se spuštale niz hladno čelo,obilazeći guste obrve,i nastavljajući niz obraze,gde su se tanjile,i pretvarale u trag.Pogled je bio uperen na staričine usne,koje su stegnute krile neki zagonetni monaliza osmeh.Šta li je bilo u njenoj glavi?

Bolničar se povremeno okreće.

Ovo je bio poslednji,i najveći,najslađi,najsporiji udisaj u njegovom životu.To je bio taj poslednji sekund,u kome se zrnce peska,gegajući se levo desno,spuštalo na dno,kod svojih prijatelja.Poslednji sekund!Na njemu je okončan ovaj život.Njegov život...U njemu je shvatio da je sve bilo promašaj,i da je jadniji od onog siromaha koji je svakog dana prosio u njegovom restoranu.Shvatio je da nije učinio ništa dobro,da je živeo u lažima,da nikoga ne voli,niti iko njega voli.Tragedija.Zašto sam bio to?Da li ću imati drugu šansu?Bojim se da je odgovor NE!Time je tragedija veća!

-E,brate,kakva je to makina?

-Moja makina,misliš?

-Da.Kakva je to motorčina?Honda?Jamaha?Koliko kubika?

-Jeste,Honda...Hiljadu kubika.Doterao mi burazer...

-Al je strava!Baš je lep...Koliko ide?Mislim koliko brzo si ga vozio?

-Pa graviran je 280,a ja sam ga vozio 200 po gradu...

-Hoćeš da me provozaš jedan krug?

-Brate sedaj!Ima da te obrijem.Samo sedi i ne pomeraj se...

Hiljadu kubika je počelo da prede...Krenuli su da vrište ulicama velikog grada.Obilazili su sve redom.Smejali se.

-Ej,brate al je ovo dobro!Moram i ja nabaviti jedan!Jiiiii!

Dodali su gas,prolećući ulicama.Motor je vrištao.Oni su se dovikivali.Radost je bila u njihovim mislima i ušima.

-Al je dobro.Koliko idemo?!

-Nije brzo 170!

Kombi hitne je žurio.Sirena je razmicala vozila ispred.Starica se nije pomerala.Ukočen,tajanstveni osmeh,i dalje je krio tajnu.Prolazili su preko raskrsnica.

-Brate!Jel vidiš hitnu?

-Vidim.Što?

-Vozi za njima!

-Drži se!

Sajla gasa se zategla.Motor je kao leptir leteo za kombijem Hitne pomoći.Kako su samo uživali...

-Brate pazi!!!

Kočnice su kočile,delovi motora su škripali,varnice su smrdele...Auto je bio zgužvan,a motor više nije postojao...Okupljena gomila je plakala,gledajući njihova mlada nepokretna tela.Sirena je nestajala u daljini..Smrt se spuštala na ulicu...Mrak...

Cvrčci su svirali,žabe su pevale,i taj milionski orkestar je pratio kretanje debelog meseca.Divljaci su veseli sedeli uz vatru,pričajući o pređašnjim događajima.

-Gospodine Darvine,gospodine Darvine,dođite,molim vas!Molim vas pokažite im one slike...

Pogledao je torbu čiji je kaiš bio prepolovljen.Pogledao ogrebotinu na ruci.Duboko udahnuo,dohvatio torbu sa crtežima i krenuo ka vatri.Milioni varnica iz vatre se pridružilo milijardama zvezda na nebu...

Stan je bio u haosu.Vetar je izlupao prozore,a kiša je napravila poplavu.Kavez sa pticama je raspadnut stajao na podu.Jedna ptica je bila zgnječena.Druge nije bilo.Počeo je panično da traži prijatelja,ne obraćajući pažnju na lom.Već je izgubio nadu,kad ugleda mokru ptičicu,kako škrguće kljunom,nešto mu govoreći.Uzeo je pticu,poljubio je u glavu,i prišao prozoru.

 

                                                                                    28.07.2008.

 

            Svet se polarizovao.Podelio se na one koji razmišljaju,i one koji grabe. Svaka priča sa tobom se pretvara u svadju. Hoćeš da civilizovano razgovaramo, ali kad to pokušamo, ti primitivno zastupaš svoju priču, ne dozvoljavaš drugo mišljenje… Šteta… Baš šteta… Nadam se da ćeš da pronađeš svoju sreću. Negde. Ne znam gde, i sa kim, ali ja neću biti tamo.
Noć se spuštala. Izgladneli i umorni, potražili su nekakvo sklonište. Samo malo da sklope oči…
Skrip.. SKkk… Daske su se cedile. Bile su sad već trošne. Krhke… A morale su da izdrže toliki teret. Samo da kopno dođe.
Potreban mi je zatvoren krug, gde me niko neće uznemiravati... Apatija... Slabost...
A pušači su opet ispali nekulturni. Oni se organizuju. Drže se zajedno. Pripadnici istog klana. Imaju nešto zajedničko. Cigaretu.
Nekakav teret u ramenima. Gornji kapci su toliko teški, i toliko nežni dok se glatko spuštaju niz oči. Svaka ćelija je spremna za odmor. Jedan dugački odmor. Blaženstvo nežnosti mi se spušta niz telo. Mili polako, i golica u stomaku. Snovi. Tako čekani snovi. Šta bi smo bez njih?
Još uvek dišemo u noći...
-Dopusti mi da malo dremnem. Duša mi spava…
-Ma gde ćeš sad da spavaš. Samo što nisu stigli.
Moram. Moram… Zvuci su zaljuljali trave. Izmešani medju sobom, jedinili su se u jedno. Zelene vlati trave prekrile su brdo. Brdo. Talasi su penili, na ženinim ispucalim usnama, koje niko nije poznavao do tad. Smotani pregršti nabacanih misli, su pokušali da se žrtvuju, i da oslobode, da olakšaju, svim tim izvorima koji pokušavaju da zatrpaju, sve zalogaje eksperimenta.
Izgleda da to nije bilo mesto na koje su krenuli. Sve se raspadalo, ali je i dalje radilo, na čuđenje ostalih. Sve mora da prođe. Sve mora da funkcioniše. Sve u skladu sa prevarom. Praseća energija se slivala niz ćeliske slojeve života. Mrvica zemlje je prisutne dovodila do hira. Kakav je to virus, koji tera na razmišljanje, na revolt. Haotični mrav se srušio u krilo svoje priče, smatrajući da će nešto postići. Nisu se javljali. Pretvorili su se u dunje. Prelepa pesma i dalje drži primat sreće, koja će da prsne u četine sivog, izmrvljene nepravde, koju je teško pratiti. Samo da zavežem čvor, pošto niko ne sme da zna. Okrutnost. Apstrakcija. Količine misli. Pomeranje granica. Da li smem da progutam žabu? Hoće li biti srećna na mojoj sahrani? Povukli su razne smernice, izbrisali opasne granice. Ona odmah mora doći. Recite joj da sidje… Stvari, pojave, misli. Zamršenost. Sve to je za decu. Hajde reci mi sa kojeg lista je stigao poziv, odakle da krenem. Zašto je unapred gotovo. Zabava sa ravnopravnim ulogama. Tvoja koža miriše na problem. Izvire sama, zalazi polako, kriveći dosadašnje forme. Pa jel možeš da postupiš vedro, smicalice, i još po nešto. Ne smem više da kažem, jer nagon je razlog, vezaću omču, i čekati dugi rat. Glava je padala sa ramena. Snovi. Minuti. Strogi nastupi. Zašto se duri? Rekli smo joj nešto, i ona misli da je važna… Obećanja. Srebro. Kapljice krvi, klize niz ivicu smeća… Tako je lepa, i vredna. Toga očigledno nije svesna, jer da jeste, ne bi sebi dopustila takvo dno. Dno postojanja. Sutra ću da joj kažem nešto što nije nikada čula, istinu! Istinu, koja je toliko lepa, u vezi nje, da neće moći da veruje… Ona je tako lepa, tako dobra, vredna. Ona to mora da zna!
Mediji su trebali da imaju najveću ulogu u očuvanju ovog naroda, ovih ljudi, gradjana ove zemlje… Ali oni su se okrenuli protiv.Napustili su ih.Čak i gore.Lagali su ih,i još ih lažu…
Koliko god bilo teško,može se prevazići,preživeti,kada znaš da je neko uz tebe,da te razume,voli,takvog kakav sad jesi,pomažući ti u borbi za samog sebe,da postaneš ono što još nisi,nešto lepo sa vrha tvoje mašte,ono sto stvarno jesi ti.Ukrali su te od samog tebe…Lažu te,muče…Ne znam zašto…
TI SI SUNCE!SUNCE.Veliko toplo sunce!Nikada ne zaboravi to!
Tako sam se odaljio od svog života…Mala greška.Pogrešan korak i više nisam tu.
Dok prolaze dani,sunčani dani,sivilo i želje se stapaju u istu stvar,gomilaju se u mračnom ćošku,obraslom setom…
Gospodine Darvine,hoćemo da stanemo?
Još samo malo…-prošaputao je.Bio je umoran isto koliko i oni.Kapljice znoja su mu probijale lice.Suana.Jedna velika sauna…
Tlo se pomerilo.Naglim pokretima je oborilo konje na kolena,a njihove jahače razbacalo po zemlji. Sve se pomeralo,kao u snu,u nekom alkoholisanom stanju…Kotrljali su se levo,desno…I kada je nastala pauza,onako ošamućeni,hvatali su se za prvo drvo.Držali su se u strahu.Nikada se nisu toliko uplašili.Opet im je priroda pokazala koliko su mali i jadni.Ništavni…
Gospodine Darvine,gospodine Darvine!-čuli su se zabrinuti povici…
Gospodine Darvine!Gde ste!
Evo me…-prošaputao je,pribijajući lice uz hrapavu koru drveta,koje se migoljilo pod udarima zemljotresa.
Evo me,ovde sam!-skupio je snagu,i prodrao se.Bio je potresen.Svom tom situacijom,mrdanjem…Opet se osetio beznačajnim,malim,krhkim.Suze su mu curile niz lice.Drvo je i dalje škripalo,njišući se.Iako je glavno mrdanje prošlo,i dalje su se držali za stabla,koja su se smirivala,uplašeni,očekujući novi talas…
Oprema je bila razbacana,konji u begu,srce u petama..Ništa se nije čulo.Ni jedna životinja.Nikakav vetar.Nikakav pokret…
I šta sad?Moraću da se borim sam protiv svih…I cela borba samo zbog jednog čoveka.Čoveka koji možda postoji,a možda i ne postoji.Ali ne mogu rizikovati.Ako postoji,moram da mu dam šansu,da ne pomisli da je ovaj svet totalno pukao.Tu sam samo zbog njega.Možda nije sam.Možda ih ima još.Možda šanse još postoje.Možda ih ima više.Možda mnogo.Kamo sreće.
I dok su kilometri klizili niz brdo,ostavljajući planinu iza sebe,oblaci su zatvarali horizont,navlačeći večernju sliku sveta.Bolovi su i dalje probadali.Sitan znoj je pokušavao na površinu,zubi se stezali…Hladnoća je počela da steže,iako je bio lep prolećni dan.Ali on je bio iza,a ispred je bila hladna noć…
Moraćeš da staneš.Ne vredi…
Pa jel te baš toliko boli?Evo skoro da smo stigli.
Boli,boli.Jao,al sam se sjebao.Bože šta sam ti ja skrivio?AaaAA,AAaaaa…-stegnutih zuba,je cedio svoj bes i nemoć.
Jao,jel možeš?-zabrinuto je pomagala.Sada je osetila koliko ga boli,i,kao da je nju zabolelo-Kako mi je žao.Jel mi veruješ da i mene boli?
Jao,verujem…Aaa,kad ce ovo proći!Ajde mi samo pomozi da obujem patiku.Eno je,ispod sedišta..
Nekako su se iskobeljali iz auta.Počeo je da šepa,uz bolne grimase…
Dobro je.Sad je malo lakše.-Nastavio je da šepa okolo kola.Automobili su prolazili,radoznali su gledali,a on nije ništa ni video ni čuo.U ušima i u očima je drhtao bol..
Slobodno ugasi makinu,neću još skoro…
Jel ti treba pomoć?
Ništa,ništa.Samo me pusti.Totalno sam sjeban.I,nervozan.Samo me pusti malo da ovo prođe…
Čuo je nekakve glasove…Glasove.Neke čudne glasove.Izvirio je pažljivo.Znao je da su to ljudi.Ljudi.Oni su ga mučili,oni su ga odbacili.Nije jeo danima,a skrovište je našao pored gomile stajnjaka.Svake noći sanjao je isti san.San u kome trči veseo duž lenija,dižući trome fazane,i jureći zečeve,san u kojem ga njegov gazda mazi i tapše,san u kojem je njegova posuda puna lepog,svežeg,mesa…Deca ga češkaju po glavi dok on drema…Stomak je zanemeo pre nekoliko dana,creva su prazna,a kožu podupiru samo kosti…
Uh!Jebote kako boli…Dobro je.Još malo,pa idemo.-I dalje je šepao pored kola…
Hoćeš moći?-upitala je nežno.
Ma,hoću.-procedio je kroz zube.Digao je pogled sa zemlje.
Vidi.Pas.Baš je dobar.To je Nemački ptičar.Kratkodlaki.Vidi mužijak.Baš je strava…-voleo je pse.Voleo je i lovačke pasmine,pogotovo ptičare..Tako su elegantni i mirni psi,puni radosti,naročito u prirodi,negde u lovištu…A,nedavno su baš pričali o njima.Hteli su da nabave jednog…Gledao je njegove šare,gledao ga u oči…
Ozbiljno razmišljam da ga pokupim.AAAaaaa!-opet su ga zarobili bolovi.
Ovu džukelu?Znaš šta bi ti moj tata,i skoro svi kazali,kada bi doneo ovog psa kući?
Nabadao je,šepajući okolo automobila.Pogledom je tražio psa,koji se sad već neodlučno krio okolo kola…
Bobi,Bobi….Ks,ks,ks…Bobi gde si ti.-tepao je psu,setivši se jednog sličnog kučeta,identičnog izgleda,sa kojim se kao dete družio.Bilo je to davno,davno u bezbrižnom i osetljivom detinjstvu.Davno negde na selu…
Joj vidi kako je mršav.Garant je bolestan.Gde da ga nosiš.Keva će ti se šlogirati.Ne možeš ni o sebi,trenutno da se brineš,a ne još i pas…
U pravu si…Na žalost si u pravu…
Kuče je izvirilo iza branika,i sad već veselije i hrabrije,skakalo je okolo.Na brzinu bi polizalo po ruci,i odma uhvatilo neku veselu maglu.Napravilo bi krug,i opet isto…Bio je na granici nemoći,o čemu su govorile njegove izbočene kosti i zglobovi,ali opet,imao je još malo vere i sreće,koju je skakućući otkrivao…
Baš je lep..Bobi,Bobi…Kakav sam ja seljak.Gde ja živim…Vidiš napaćeno stvorenje kome možeš da pomogneš,u pitanju je život i smrt,i ti ništa ne učiniš.A mnogo puta si pričao kako si dobar,kako bi pomogao,kako su drugi “loši”,ovo,ono….i sad kad treba da pozitivno odreaguješ,šta?Šta ti radiš?Odustaješ.Tražiš opravdanje,koje nije teško naći,možda i izmisliti…
Bobi,dodji…Hoćeš sa mnom?Ajmo…
Pas je oprezno pravio krugove, i dalje je bio plašljiv i nepoverljiv…
Ma daj!Ako hoćeš,nabavićeš takvog psa sa poreklom,zdravog,pravog…
Nekako se uvukao na zadnje sedište,legao,stežući zube,čekao da stignu u grad,ponavljajući s vremena na vreme:Kakvi licemeri!
U mislima je gledao psa koji se kreće iza kola,dok se ona udaljavaju…Ta slika se utapala u drugu sliku njegovog Bobija,sa kojim se po ceo dan igra u bašti.Pas je trčao kroz zelenilo,noseći naramčić trave za zečeve,oko svog vrata..Trčao je veseo,dok su mu se uši njihale na vetru…
Kakvi licemeri!Koji sam ja licemer!Ostavio sam izgladnelog psa,a u zamrzivaču skupljam za tvoje kuče kosti,koje tebi ne trebaju.”Imam sa čim da hranim svog psa”,rekla si…Na kraju ću ih baciti,a ovo kuče sanja mrvicu hleba…Kakvi jadnici!Kakvi lažovi!Slušaj ih,ili slušaj nas samo!Ja sam imala kucu.Toliko sam je volela,da,kada su je ukrali,sam toliko patila…Daj kakav pas!Nemam ni sebe sa čime da hranim…E,ja živim u stanu…Ja već imam psa…Ja volim mačke…Ma štaće mi lutalica.Jesi normalan?Vodi ga ti…Šta ovu džukelu?Mrššš.Maršš…Kako je ružan i mršav…Odvratno…A i ti.Ti si…..Hajde da čujemo još malo laži.Hajde izgubljeni šabani,recite još nešto.Još koju glupost.Gadost.I onda idite kao da se ništa nije desilo.A desilo se!Desilo se nešto strašno.Veoma strašno.Veliko…Pokazali smo ko smo u stvari!
I,sad ćeš me ostaviti zbog ptičara?
Da.Da.Nije to zbog psa.Mnogo dublje,mnogo ozbiljnije,doživljavam sve ovo…
Jadni pas je stajao.Uozbiljio se.Noć je silazila sa istočnog brda,hladnoća je stizala…Njegova energija je bila na kritičnom nivou.Istrošio je i ono malo zalihe,koju je čuvao,trčeći okolo…Krmelji su se rastezali niz njegov tužan pogled,a kapljice na nosu su govorile da je stigla hladna noć.Još jedna mora…Možda njegova poslednja noć…Krenuo je podvijenog repa.Ponovo ostavljen..Svetla su ga obasjavala,sirene terale…
Vraćam se u svoju zemlju,da budem ono što jesam.Ništa posebno.Svi smo mi ništa posebno.Samo ponekad,veštački izazvano,pomislimo da smo nešto bitni,važni…Oooo,kako sam srećan-na…Vrati se ovde i budi “nula”! 
Muva je letela po sobi.Kružila je.Njegovo ukočeno oko je tupo pratilo njene pokrete.Nije smeo da je izgubi iz vida…
Peščani sat je bivao sve prazniji,sve prazniji,sporiji…Njegov preostali život je bio poslednje zrno peska.Poslednje zrno,koje se provlačilo kroz stakleno suženje.Bilo je svetlucavo,brušenih ivica,poput dijamanta.Priroda ga je oblikovala sve te vekove.Oblikovala,možda baš za ovaj čas.Upravo se provuklo i propadanje je počelo.Dole su ga čekala ostala zrna…Njegova suva koža,ukočen pogled,i nekakva žalost,su bili glasnici da više nije sa nama…Muva je hrabro pravila sve kraće krugove,približavajući se…Gledajući poslednje zrno kako pada,ne misleći više ni o čemu,navrla su sećanja.Počeo je da se odvija film.Film o kojem svi pričaju…
Video je sebe,dete umazano čokoladom.Poput crno bele fotografije.Njegova prva fotografija.Neseća se trenutka kada je napravljena,ali je čuo priču i sve u vezi nje.Bilo je to davno,kada je fotograf navratio u njihovo selo.To se dešavalo retko.Tog dana,svi imućniji seljaci,bili su zaokupljeni sređivanjem,jer ovo je bila jedinstvena prilika.Oni će imati lepu sliku,koju će moći da pokazuju drugima,da se hvale,da pare oči pred spavanje,da je sanjaju...Ona će ostati kao svedok vremena.Tako je i bilo.Ta fotografija je bila jedna od važnih stvari u njegovom životu...Koprcao se po krevetu,pružajući ruke van ograde,nešto mrmljajući kroz balon pljuvačke.Baloni su se topili niz buckasto lice,i pretvarali u sluzave tragove sjaja.Bio je jedan veliki puž...Svi su negde žurili.Bili su ushićeni.Njihova lica su bila smešna,prekrivena nekakvim bojama.Onda su svi nestali.Zavladala je tišina.On je nešto mrmljao,i dalje duvajući balone,koji su na vrhuncu pucali.Video je čokoladu pored.Njen čudni ukus ga je osvojio već prvi put,kada ju je probao,i od tada,bi sve učinio da je se domogne.Mmmmm,čokolada.... 
Nacrtan na slici sveta.Biti prisutan,tvoj lik je tu pored svih ostalih...A to kuče nije znalo ko je.Mislilo je da ne postoji...I onda,on ga je nacrtao,njegov lik,medju ostale face.
Kuče je tada shvatilo da je i ono tu,pored njih.Shvatilo je da je pas.Prelep pas.Imao je ljude koji ga vole,i koje je on voleo.Sada je sve bilo lakše i lepše... 
Ceo moj život je apsurd...Grozan si,nisi nikakav drug...Kao kip.Nikad.Sad...Trudiću se.Što god ti kažeš je pogrešno...Slučajno?Kraj.Kraj uvek dodje.A pre dodje dobrim stvarima.Ali šta?Dok bolovi drhte telom,zatvarajući još jednu stranicu života.Znoj se provlačio izmedju smežuranih ćelija,koje su se borile sa opsadom bakterija,spoljašnjeg sveta.Bilo je vreme za nove korake.Korake koji možda vode u bolje ljude.Ne mogu...Ne mogu....Suze su curile niz lice i grlo.Duboko i teško.Udarci o kamen su samo proizvodili zvuke.Odjekivali su,i nestajali u drhtaju znoja i boli.Zašto?Zašto?Odzvanjalo je...Sudbina?Bog?Nadam se da smo manji nego što izgleda... Skoro sve izgleda kao juče.Stare iscepane pantalone,pune fleka,su gurale stid ispod kože,preznojavajući se.Tražili su opravdanja,utehu...
Lagani zvuci su se spuštali niz pejzaže prirode,čineći jedinstvo.Sa planina i niz polje,niz kamenje,topljive staze lave,ostrva,i šume...Sunčevi zraci su i danas bili bliže.Za korak bliže ljudima koji su odbacili obaveze,očekivanja,suze.Možda neko mora to ponovo da kaže?Ove stare cipele su tako udobne i blage.One su odraz moje noge.A ove fleke,pretvorene su u jedinstvene šare...Čovek i priroda,neodvojiva priča.Lišće je brujalo,grejući prohladni vazduh,i upotpunjavajući prisutne zvuke.Zvuke sveta,zvuke misli,zvuke snova.Počinak se bliži,ali opet sledi zora.Hladna i nova.Opet sledi zora...Polako sve staje.Pauza.Smena izmedju svetla i noći...Pale se svici,gase se oči.San stiže...Redovno,kao i svake noći. 
Spremao se nekakav koncert,ili nešto slično.Osećao se u vazduhu hepening.Nosio sam svoju novu gitaru.Bila je u futroli,koja nije bila skroz zakopčana,tako da sam sa vremena na vreme prelazio prstom preko njenog glatkog laka.Krenuli smo zajedno,i dok sam se okrenuo da se javim poznanicima,ona je nestala.Ubrzao sam ka kolima.Ispred se isprečila živa ograda i žica iza nje.Pomislio sam da je to novi projekat nove vlasti.U momentu sam proanalizirao i izkritikovao delo ispred.Kuda oni misle da raja ide.Šta?Skroz okolo?Strašno.Kao ekologija...
Ali,nisam imao vremena za to.Žurio sam ka parkingu.Auto je bio parkiran u blizini.U mraku oko kontejnera su se komešale siluete.Pomislio sam da je i ona u pozadini.Napregao sam oči.Nisam je video.Auto je bio tu.Izgleda da je jos ljuta i da je produžila peške...Krenuo sam za njom.Na ćošku su stajale policijske marice.U pozadini se čulo veselje,pesma.Prolazeći,bacio sam pogled na levo.Bio je to kafić Partizanovaca.Pevali su.Pili.U njihovim očima bila je želja za osvetom,nasiljem...Jedan od njih je plakao,i stezući kriglu,pevao iz sveg glasa.Koračao sam dalje  
okrenute glave ka njima.Posle par koraka,u kadar je upala slika i pesma drugog kafića,druge ekipe,drugih navijača.I oni su bančili...
Eno ga Krigla!Kakav ludak!Otvorio je kafić pored Zvezdaša.Namerno.Hteo je da ga gledaju svaki dan,dok ih ne zapali,kako je obećao.Od kako mu je brat ubijen na utakmici u nemirima,odlepio je.Samo misli o osveti...
Veče je bilo prijatno.Prolazio sam dalje.Sve mi je bilo čudno,drugačije.Skrenuo sam na raskrsnici levo i ubrzao.Krenuo sam u njen stan.Valjda je tamo...Na pola ulice,na maloj raskrsnici stajao je policajac.Produžio sam dalje.Stvarno su obezbedili grad.Bojali su se najavljenog incidenta.U ulici ispred bio je mrak.Potpuni mrak.Zažmurio sam,sagnuo glavu,i sa osećanjem kao da ću o nešto da lupim,krenuo napred.Otvorio sam oči,ali sve jedno,ništa se nije videlo.Mrkli mrak.Strah.Kroz telo mi je prostrujao talas straha.Joj,nisam valjda u snu?Ne samo ne u onom odvratnom snu!Snu u kojem pokušavam da stignem kući,nekim novim uličicama,prečicama,zavlačim se sve dublje u lavirint dvorišta,u kojima žive ružni,siromašni,i ludi stari ljudi,koji mi navodno žele da pomognu,a u stvari me vode dalje,u njihove kokošinjce,svinjce,šupe...Jedini spas iz njihove priče je budjenje!Ovaj mrak i ova tišina mi asociraju na taj trip...Zatvoriću oči i samo pravo.Nigde ne skrećem...Koračao sam izvesno vreme,i na sreću stigao u njeno naselje.Svetlo u stanu nije gorelo.Još nije stigla...Ili je možda stigla,pa spava.Sačekaću....Minuti su prolazili,moj prst je prelazio glatkim lakom gitare.Možda da se popnem preko terase?Popeo sam se poput nindže,nečujno.Pogledao u stan koji je bio obasjan spoljašnjom svetlišću.Sve je bilo razbacano.Njen pas nije bio tu.Prekoračio sam ogradu,i ušao.Na brdu kutija stajala je slomljena električna gitara.Ništa nisam pipao,nesiguran da sam u dobrom stanu.Nije mi prijala ova uloga provalnika.Ušao sam nečujno.Napipavao sam prekidač za svetlo.Prst mi je utonuo u slojeve farbe,kojom je zid bio ofarban.Slabo svetlo je zasijalo.Na zidu su stajale dve slike koje sam joj poklonio.Pipnuo sam jednu.Prst mi je potonuo u njenu konzistenciju.Prekidač za svetlo je takodje bio pokriven,ispod slike.Nešto čudno se ovde dešava.
Odjednom čuh komšinicin glas u hodniku.Pomislio sam da priča o meni,da me je videla.Opet me je probijao strah.Pred očima se pojavio bljesak koji nosi psa lutalicu,kojem sam hteo da pomognem,a to nisam učinio ni drugi put kada sam ga sreo.Istrčao je pred kola,u svetlo farova.Za dlaku ga nismo udarili...Graja u hodniku se stišala.Preispitivao sam svoj postupak nedozvoljenog ulaska u tudji posed...A šta ako neko drugi naleti?A šta ako upadne policija?A šta ako provale pravi lopovi?A šta ako ona dodje sa nekim?
Prst je klizio lakiranim ivicama ogrebotine,koja se napravila pri penjanju.Ali to me sada nije brinulo.Razmišljao sam...Možda me čeka kod kola?Možda se vratila kod mene?Ma da.Najbolje da se vratim.Pogledao sam terasu sprat ispod.Sve je bilo tiho.Udahnuo sam.Približio se,pogledao,prebacio gitaru na ledja i krenuo.Na kutiji je stajao slomljeni Gibson.Sijao je kvalitetom tako slomljen...
U par istezanja i završni skok našao sam se na zemlji.Pogledo sam okolo.Bilo je to predvečerje.Neka deca su se igrala na poljani.Zelenoj poljani.Dva dečaka i devojčica.Tu je bio i pas.Njen pas.Ne znam zašto ali sam ga tada smatrao za psa rase Tenere,po isoimenom kros motociklu.Velik,pretežno beo pas.Kao da ima terijerske i lovačke krvi,jer Tenere bajk je za of roud,kao i ovaj pas.Trčao je ka jednom dečaku koji se udaljio.Došunjao sam se da nekog poleglog debla i zalegao.Trava je bila zelena i sočna.Hladna.Deca me nisu primetila,ali pas jeste.Ali nisam mu bio zanimljiv tako da me nije uznemiravao.Deca su nesto pričala.Povlačio sam se puzeći,morao sam nazad.Kada sam se okrenuo opet je bio mrak,veče utakmice,veče nasilja,ubistva.Progutao sam knedlu i stegnuo svoju gitaru,kao da mi je jedini izlaz.Ispred je čekao mrak,ulica...Znao sam da sanjam i da me čeka još jedno lutanje uličicama,lavirintom,oni retardi,strah...Možda će ovog puta uspeti.Uhvatiće me,možda i ubiti...Zagrlio sam gitaru,zažmurio i krenuo...
Na vinampu je krenuo glasniji deo liste.Sve više se mešao u san i remetio ga,razbijao.Okretao sam se bunovno.I onda,buđenje.Mrak je bio u sobi.Stišano svetlo na monitoru je vrtelo slajd slika,a Sonik jut je dobošao.Stišao sam mjuz,isključio slajd šou.Pogledao u uglu na sat.22 h?Deset sati!Dohvatio sam mobilni,otvorio displej.Ništa.Nema ni poruke,niti poziva.Pa jel stigla?

-Dopusti mi da malo dremnem.Duša mi spava…
-Ma gde ćeš sad da spavaš.Samo što nisu stigli.
Moram.Moram…Zvuci su zaljuljali trave.Izmešani medju sobom,jedinili su se u jedno.Zelene vlati trave prekrile su brdo.Brdo.Talasi su penili,na ženinim ispucalim usnama,koje niko nije poznavao do tad.Smotani pregršti nabacanih misli,su pokušali da se žrtvuju,i da oslobode,da olakšaju,svim tim izvorima koji pokušavaju da zatrpaju,sve zalogaje eksperimenta.
Izgleda da to nije bilo mesto na koje su krenuli.Sve se raspadalo,ali je i dalje radilo,na čuđenje ostalih.Sve mora da prođe.Sve mora da funkcioniše.Sve u skladu sa prevarom.Praseća energija se slivala niz ćeliske slojeve života.Mrvica zemlje je prisutne dovodila do hira.Kakav je to virus,koji tera na razmišljanje,na revolt.Haotični mrav se srušio u krilo svoje priče,smatrajući da će nešto postići.Nisu se javljali.Pretvorili su se u dunje.Prelepa pesma i dalje drži primat sreće,koja će da prsne u četine sivog,izmrvljene nepravde,koju je teško pratiti.Samo da zavežem čvor,pošto niko ne sme da zna.Okrutnost.Apstrakcija.Količine misli.Pomeranje granica.Da li smem da progutam žabu?Hoće li biti srećna na mojoj sahrani?Povukli su razne smernice,izbrisali opasne granice.Ona odmah mora doći.Recite joj da sidje…Stvari,pojave,misli.Zamršenost.Sve to je za decu.Hajde reci mi sa kojeg lista je stigao poziv,odakle da krenem.Zašto je unapred gotovo.Zabava sa ravnopravnim ulogama.Tvoja koža miriše na problem.Izvire sama,zalazi polako,kriveći dosadašnje forme.Pa jel možeš da postupiš vedro,smicalice,i još po nešto.Ne smem više da kažem,jer nagon je razlog,vezaću omču,i čekati dugi rat.Glava je padala sa ramena.Snovi.Minuti.Strogi nastupi.Zašto se duri?Rekli smo joj nešto,i ona misli da je važna…Obećanja.Srebro.Kapljice krvi,klize niz ivicu smeća…Tako je lepa,i vredna.Toga očigledno nije svesna,jer da jeste,ne bi sebi dopustila takvo dno.Dno postojanja.Sutra ću da joj kažem nešto što nije nikada čula,istinu!Istinu,koja je toliko lepa,u vezi nje,da neće moći da veruje…Ona je tako lepa,tako dobra,vredna.Ona to mora da zna!
Mediji su trebali da imaju najveću ulogu u očuvanju ovog naroda,ovih ljudi,gradjana ove zemlje…Ali oni su se okrenuli protiv.Napustili su ih.Čak i gore.Lagali su ih,i još ih lažu…
Koliko god bilo teško,može se prevazići,preživeti,kada znaš da je neko uz tebe,da te razume,voli,takvog kakav sad jesi,pomažući ti u borbi za samog sebe,da postaneš ono što još nisi,nešto lepo sa vrha tvoje mašte,ono sto stvarno jesi ti.Ukrali su te od samog tebe…Lažu te,muče…Ne znam zašto…
TI SI SUNCE!SUNCE.Veliko toplo sunce!Nikada ne zaboravi to!
Tako sam se odaljio od svog života…Mala greška.Pogrešan korak i više nisam tu.
Dok prolaze dani,sunčani dani,sivilo i želje se stapaju u istu stvar,gomilaju se u mračnom ćošku,obraslom setom…
Gospodine Darvine,hoćemo da stanemo?
Još samo malo…-prošaputao je.Bio je umoran isto koliko i oni.Kapljice znoja su mu probijale lice.Suana.Jedna velika sauna…
Tlo se pomerilo.Naglim pokretima je oborilo konje na kolena,a njihove jahače razbacalo po zemlji. Sve se pomeralo,kao u snu,u nekom alkoholisanom stanju…Kotrljali su se levo,desno…I kada je nastala pauza,onako ošamućeni,hvatali su se za prvo drvo.Držali su se u strahu.Nikada se nisu toliko uplašili.Opet im je priroda pokazala koliko su mali i jadni.Ništavni…
Gospodine Darvine,gospodine Darvine!-čuli su se zabrinuti povici…
Gospodine Darvine!Gde ste!
Evo me…-prošaputao je,pribijajući lice uz hrapavu koru drveta,koje se migoljilo pod udarima zemljotresa.
Evo me,ovde sam!-skupio je snagu,i prodrao se.Bio je potresen.Svom tom situacijom,mrdanjem…Opet se osetio beznačajnim,malim,krhkim.Suze su mu curile niz lice.Drvo je i dalje škripalo,njišući se.Iako je glavno mrdanje prošlo,i dalje su se držali za stabla,koja su se smirivala,uplašeni,očekujući novi talas…
Oprema je bila razbacana,konji u begu,srce u petama..Ništa se nije čulo.Ni jedna životinja.Nikakav vetar.Nikakav pokret…
I šta sad?Moraću da se borim sam protiv svih…I cela borba samo zbog jednog čoveka.Čoveka koji možda postoji,a možda i ne postoji.Ali ne mogu rizikovati.Ako postoji,moram da mu dam šansu,da ne pomisli da je ovaj svet totalno pukao.Tu sam samo zbog njega.Možda nije sam.Možda ih ima još.Možda šanse još postoje.Možda ih ima više.Možda mnogo.Kamo sreće.
I dok su kilometri klizili niz brdo,ostavljajući planinu iza sebe,oblaci su zatvarali horizont,navlačeći večernju sliku sveta.Bolovi su i dalje probadali.Sitan znoj je pokušavao na površinu,zubi se stezali…Hladnoća je počela da steže,iako je bio lep prolećni dan.Ali on je bio iza,a ispred je bila hladna noć…
Moraćeš da staneš.Ne vredi…
Pa jel te baš toliko boli?Evo skoro da smo stigli.
Boli,boli.Jao,al sam se sjebao.Bože šta sam ti ja skrivio?AaaAA,AAaaaa…-stegnutih zuba,je cedio svoj bes i nemoć.
Jao,jel možeš?-zabrinuto je pomagala.Sada je osetila koliko ga boli,i,kao da je nju zabolelo-Kako mi je žao.Jel mi veruješ da i mene boli?
Jao,verujem…Aaa,kad ce ovo proći!Ajde mi samo pomozi da obujem patiku.Eno je,ispod sedišta..
Nekako su se iskobeljali iz auta.Počeo je da šepa,uz bolne grimase…
Dobro je.Sad je malo lakše.-Nastavio je da šepa okolo kola.Automobili su prolazili,radoznali su gledali,a on nije ništa ni video ni čuo.U ušima i u očima je drhtao bol..
Slobodno ugasi makinu,neću još skoro…
Jel ti treba pomoć?
Ništa,ništa.Samo me pusti.Totalno sam sjeban.I,nervozan.Samo me pusti malo da ovo prođe…
Čuo je nekakve glasove…Glasove.Neke čudne glasove.Izvirio je pažljivo.Znao je da su to ljudi.Ljudi.Oni su ga mučili,oni su ga odbacili.Nije jeo danima,a skrovište je našao pored gomile stajnjaka.Svake noći sanjao je isti san.San u kome trči veseo duž lenija,dižući trome fazane,i jureći zečeve,san u kojem ga njegov gazda mazi i tapše,san u kojem je njegova posuda puna lepog,svežeg,mesa…Deca ga češkaju po glavi dok on drema…Stomak je zanemeo pre nekoliko dana,creva su prazna,a kožu podupiru samo kosti…
Uh!Jebote kako boli…Dobro je.Još malo,pa idemo.-I dalje je šepao pored kola…
Hoćeš moći?-upitala je nežno.
Ma,hoću.-procedio je kroz zube.Digao je pogled sa zemlje.
Vidi.Pas.Baš je dobar.To je Nemački ptičar.Kratkodlaki.Vidi mužijak.Baš je strava…-voleo je pse.Voleo je i lovačke pasmine,pogotovo ptičare..Tako su elegantni i mirni psi,puni radosti,naročito u prirodi,negde u lovištu…A,nedavno su baš pričali o njima.Hteli su da nabave jednog…Gledao je njegove šare,gledao ga u oči…
Ozbiljno razmišljam da ga pokupim.AAAaaaa!-opet su ga zarobili bolovi.
Ovu džukelu?Znaš šta bi ti moj tata,i skoro svi kazali,kada bi doneo ovog psa kući?
Nabadao je,šepajući okolo automobila.Pogledom je tražio psa,koji se sad već neodlučno krio okolo kola…
Bobi,Bobi….Ks,ks,ks…Bobi gde si ti.-tepao je psu,setivši se jednog sličnog kučeta,identičnog izgleda,sa kojim se kao dete družio.Bilo je to davno,davno u bezbrižnom i osetljivom detinjstvu.Davno negde na selu…
Joj vidi kako je mršav.Garant je bolestan.Gde da ga nosiš.Keva će ti se šlogirati.Ne možeš ni o sebi,trenutno da se brineš,a ne još i pas…
U pravu si…Na žalost si u pravu…
Kuče je izvirilo iza branika,i sad već veselije i hrabrije,skakalo je okolo.Na brzinu bi polizalo po ruci,i odma uhvatilo neku veselu maglu.Napravilo bi krug,i opet isto…Bio je na granici nemoći,o čemu su govorile njegove izbočene kosti i zglobovi,ali opet,imao je još malo vere i sreće,koju je skakućući otkrivao…
Baš je lep..Bobi,Bobi…Kakav sam ja seljak.Gde ja živim…Vidiš napaćeno stvorenje kome možeš da pomogneš,u pitanju je život i smrt,i ti ništa ne učiniš.A mnogo puta si pričao kako si dobar,kako bi pomogao,kako su drugi “loši”,ovo,ono….i sad kad treba da pozitivno odreaguješ,šta?Šta ti radiš?Odustaješ.Tražiš opravdanje,koje nije teško naći,možda i izmisliti…
Bobi,dodji…Hoćeš sa mnom?Ajmo…
Pas je oprezno pravio krugove, i dalje je bio plašljiv i nepoverljiv…
Ma daj!Ako hoćeš,nabavićeš takvog psa sa poreklom,zdravog,pravog…
Nekako se uvukao na zadnje sedište,legao,stežući zube,čekao da stignu u grad,ponavljajući s vremena na vreme:Kakvi licemeri!
U mislima je gledao psa koji se kreće iza kola,dok se ona udaljavaju…Ta slika se utapala u drugu sliku njegovog Bobija,sa kojim se po ceo dan igra u bašti.Pas je trčao kroz zelenilo,noseći naramčić trave za zečeve,oko svog vrata..Trčao je veseo,dok su mu se uši njihale na vetru…
Kakvi licemeri!Koji sam ja licemer!Ostavio sam izgladnelog psa,a u zamrzivaču skupljam za tvoje kuče kosti,koje tebi ne trebaju.”Imam sa čim da hranim svog psa”,rekla si…Na kraju ću ih baciti,a ovo kuče sanja mrvicu hleba…Kakvi jadnici!Kakvi lažovi!Slušaj ih,ili slušaj nas samo!Ja sam imala kucu.Toliko sam je volela,da,kada su je ukrali,sam toliko patila…Daj kakav pas!Nemam ni sebe sa čime da hranim…E,ja živim u stanu…Ja već imam psa…Ja volim mačke…Ma štaće mi lutalica.Jesi normalan?Vodi ga ti…Šta ovu džukelu?Mrššš.Maršš…Kako je ružan i mršav…Odvratno…A i ti.Ti si…..Hajde da čujemo još malo laži.Hajde izgubljeni šabani,recite još nešto.Još koju glupost.Gadost.I onda idite kao da se ništa nije desilo.A desilo se!Desilo se nešto strašno.Veoma strašno.Veliko…Pokazali smo ko smo u stvari!
I,sad ćeš me ostaviti zbog ptičara?
Da.Da.Nije to zbog psa.Mnogo dublje,mnogo ozbiljnije,doživljavam sve ovo…
Jadni pas je stajao.Uozbiljio se.Noć je silazila sa istočnog brda,hladnoća je stizala…Njegova energija je bila na kritičnom nivou.Istrošio je i ono malo zalihe,koju je čuvao,trčeći okolo…Krmelji su se rastezali niz njegov tužan pogled,a kapljice na nosu su govorile da je stigla hladna noć.Još jedna mora…Možda njegova poslednja noć…Krenuo je podvijenog repa.Ponovo ostavljen..Svetla su ga obasjavala,sirene terale…
Vraćam se u svoju zemlju,da budem ono što jesam.Ništa posebno.Svi smo mi ništa posebno.Samo ponekad,veštački izazvano,pomislimo da smo nešto bitni,važni…Oooo,kako sam srećan-na…Vrati se ovde i budi “nula”! 
Muva je letela po sobi.Kružila je.Njegovo ukočeno oko je tupo pratilo njene pokrete.Nije smeo da je izgubi iz vida…
Peščani sat je bivao sve prazniji,sve prazniji,sporiji…Njegov preostali život je bio poslednje zrno peska.Poslednje zrno,koje se provlačilo kroz stakleno suženje.Bilo je svetlucavo,brušenih ivica,poput dijamanta.Priroda ga je oblikovala sve te vekove.Oblikovala,možda baš za ovaj čas.Upravo se provuklo i propadanje je počelo.Dole su ga čekala ostala zrna…Njegova suva koža,ukočen pogled,i nekakva žalost,su bili glasnici da više nije sa nama…Muva je hrabro pravila sve kraće krugove,približavajući se…Gledajući poslednje zrno kako pada,ne misleći više ni o čemu,navrla su sećanja.Počeo je da se odvija film.Film o kojem svi pričaju…
Video je sebe,dete umazano čokoladom.Poput crno bele fotografije.Njegova prva fotografija.Neseća se trenutka kada je napravljena,ali je čuo priču i sve u vezi nje.Bilo je to davno,kada je fotograf navratio u njihovo selo.To se dešavalo retko.Tog dana,svi imućniji seljaci,bili su zaokupljeni sređivanjem,jer ovo je bila jedinstvena prilika.Oni će imati lepu sliku,koju će moći da pokazuju drugima,da se hvale,da pare oči pred spavanje,da je sanjaju...Ona će ostati kao svedok vremena.Tako je i bilo.Ta fotografija je bila jedna od važnih stvari u njegovom životu...Koprcao se po krevetu,pružajući ruke van ograde,nešto mrmljajući kroz balon pljuvačke.Baloni su se topili niz buckasto lice,i pretvarali u sluzave tragove sjaja.Bio je jedan veliki puž...Svi su negde žurili.Bili su ushićeni.Njihova lica su bila smešna,prekrivena nekakvim bojama.Onda su svi nestali.Zavladala je tišina.On je nešto mrmljao,i dalje duvajući balone,koji su na vrhuncu pucali.Video je čokoladu pored.Njen čudni ukus ga je osvojio već prvi put,kada ju je probao,i od tada,bi sve učinio da je se domogne.Mmmmm,čokolada.... 
Nacrtan na slici sveta.Biti prisutan,tvoj lik je tu pored svih ostalih...A to kuče nije znalo ko je.Mislilo je da ne postoji...I onda,on ga je nacrtao,njegov lik,medju ostale face.
Kuče je tada shvatilo da je i ono tu,pored njih.Shvatilo je da je pas.Prelep pas.Imao je ljude koji ga vole,i koje je on voleo.Sada je sve bilo lakše i lepše... 
Ceo moj život je apsurd...Grozan si,nisi nikakav drug...Kao kip.Nikad.Sad...Trudiću se.Što god ti kažeš je pogrešno...Slučajno?Kraj.Kraj uvek dodje.A pre dodje dobrim stvarima.Ali šta?Dok bolovi drhte telom,zatvarajući još jednu stranicu života.Znoj se provlačio izmedju smežuranih ćelija,koje su se borile sa opsadom bakterija,spoljašnjeg sveta.Bilo je vreme za nove korake.Korake koji možda vode u bolje ljude.Ne mogu...Ne mogu....Suze su curile niz lice i grlo.Duboko i teško.Udarci o kamen su samo proizvodili zvuke.Odjekivali su,i nestajali u drhtaju znoja i boli.Zašto?Zašto?Odzvanjalo je...Sudbina?Bog?Nadam se da smo manji nego što izgleda... Skoro sve izgleda kao juče.Stare iscepane pantalone,pune fleka,su gurale stid ispod kože,preznojavajući se.Tražili su opravdanja,utehu...
Lagani zvuci su se spuštali niz pejzaže prirode,čineći jedinstvo.Sa planina i niz polje,niz kamenje,topljive staze lave,ostrva,i šume...Sunčevi zraci su i danas bili bliže.Za korak bliže ljudima koji su odbacili obaveze,očekivanja,suze.Možda neko mora to ponovo da kaže?Ove stare cipele su tako udobne i blage.One su odraz moje noge.A ove fleke,pretvorene su u jedinstvene šare...Čovek i priroda,neodvojiva priča.Lišće je brujalo,grejući prohladni vazduh,i upotpunjavajući prisutne zvuke.Zvuke sveta,zvuke misli,zvuke snova.Počinak se bliži,ali opet sledi zora.Hladna i nova.Opet sledi zora...Polako sve staje.Pauza.Smena izmedju svetla i noći...Pale se svici,gase se oči.San stiže...Redovno,kao i svake noći. 
Spremao se nekakav koncert,ili nešto slično.Osećao se u vazduhu hepening.Nosio sam svoju novu gitaru.Bila je u futroli,koja nije bila skroz zakopčana,tako da sam sa vremena na vreme prelazio prstom preko njenog glatkog laka.Krenuli smo zajedno,i dok sam se okrenuo da se javim poznanicima,ona je nestala.Ubrzao sam ka kolima.Ispred se isprečila živa ograda i žica iza nje.Pomislio sam da je to novi projekat nove vlasti.U momentu sam proanalizirao i izkritikovao delo ispred.Kuda oni misle da raja ide.Šta?Skroz okolo?Strašno.Kao ekologija...
Ali,nisam imao vremena za to.Žurio sam ka parkingu.Auto je bio parkiran u blizini.U mraku oko kontejnera su se komešale siluete.Pomislio sam da je i ona u pozadini.Napregao sam oči.Nisam je video.Auto je bio tu.Izgleda da je jos ljuta i da je produžila peške...Krenuo sam za njom.Na ćošku su stajale policijske marice.U pozadini se čulo veselje,pesma.Prolazeći,bacio sam pogled na levo.Bio je to kafić Partizanovaca.Pevali su.Pili.U njihovim očima bila je želja za osvetom,nasiljem...Jedan od njih je plakao,i stezući kriglu,pevao iz sveg glasa.Koračao sam dalje  
okrenute glave ka njima.Posle par koraka,u kadar je upala slika i pesma drugog kafića,druge ekipe,drugih navijača.I oni su bančili...
Eno ga Krigla!Kakav ludak!Otvorio je kafić pored Zvezdaša.Namerno.Hteo je da ga gledaju svaki dan,dok ih ne zapali,kako je obećao.Od kako mu je brat ubijen na utakmici u nemirima,odlepio je.Samo misli o osveti...
Veče je bilo prijatno.Prolazio sam dalje.Sve mi je bilo čudno,drugačije.Skrenuo sam na raskrsnici levo i ubrzao.Krenuo sam u njen stan.Valjda je tamo...Na pola ulice,na maloj raskrsnici stajao je policajac.Produžio sam dalje.Stvarno su obezbedili grad.Bojali su se najavljenog incidenta.U ulici ispred bio je mrak.Potpuni mrak.Zažmurio sam,sagnuo glavu,i sa osećanjem kao da ću o nešto da lupim,krenuo napred.Otvorio sam oči,ali sve jedno,ništa se nije videlo.Mrkli mrak.Strah.Kroz telo mi je prostrujao talas straha.Joj,nisam valjda u snu?Ne samo ne u onom odvratnom snu!Snu u kojem pokušavam da stignem kući,nekim novim uličicama,prečicama,zavlačim se sve dublje u lavirint dvorišta,u kojima žive ružni,siromašni,i ludi stari ljudi,koji mi navodno žele da pomognu,a u stvari me vode dalje,u njihove kokošinjce,svinjce,šupe...Jedini spas iz njihove priče je budjenje!Ovaj mrak i ova tišina mi asociraju na taj trip...Zatvoriću oči i samo pravo.Nigde ne skrećem...Koračao sam izvesno vreme,i na sreću stigao u njeno naselje.Svetlo u stanu nije gorelo.Još nije stigla...Ili je možda stigla,pa spava.Sačekaću....Minuti su prolazili,moj prst je prelazio glatkim lakom gitare.Možda da se popnem preko terase?Popeo sam se poput nindže,nečujno.Pogledao u stan koji je bio obasjan spoljašnjom svetlišću.Sve je bilo razbacano.Njen pas nije bio tu.Prekoračio sam ogradu,i ušao.Na brdu kutija stajala je slomljena električna gitara.Ništa nisam pipao,nesiguran da sam u dobrom stanu.Nije mi prijala ova uloga provalnika.Ušao sam nečujno.Napipavao sam prekidač za svetlo.Prst mi je utonuo u slojeve farbe,kojom je zid bio ofarban.Slabo svetlo je zasijalo.Na zidu su stajale dve slike koje sam joj poklonio.Pipnuo sam jednu.Prst mi je potonuo u njenu konzistenciju.Prekidač za svetlo je takodje bio pokriven,ispod slike.Nešto čudno se ovde dešava.
Odjednom čuh komšinicin glas u hodniku.Pomislio sam da priča o meni,da me je videla.Opet me je probijao strah.Pred očima se pojavio bljesak koji nosi psa lutalicu,kojem sam hteo da pomognem,a to nisam učinio ni drugi put kada sam ga sreo.Istrčao je pred kola,u svetlo farova.Za dlaku ga nismo udarili...Graja u hodniku se stišala.Preispitivao sam svoj postupak nedozvoljenog ulaska u tudji posed...A šta ako neko drugi naleti?A šta ako upadne policija?A šta ako provale pravi lopovi?A šta ako ona dodje sa nekim?
Prst je klizio lakiranim ivicama ogrebotine,koja se napravila pri penjanju.Ali to me sada nije brinulo.Razmišljao sam...Možda me čeka kod kola?Možda se vratila kod mene?Ma da.Najbolje da se vratim.Pogledao sam terasu sprat ispod.Sve je bilo tiho.Udahnuo sam.Približio se,pogledao,prebacio gitaru na ledja i krenuo.Na kutiji je stajao slomljeni Gibson.Sijao je kvalitetom tako slomljen...
U par istezanja i završni skok našao sam se na zemlji.Pogledo sam okolo.Bilo je to predvečerje.Neka deca su se igrala na poljani.Zelenoj poljani.Dva dečaka i devojčica.Tu je bio i pas.Njen pas.Ne znam zašto ali sam ga tada smatrao za psa rase Tenere,po isoimenom kros motociklu.Velik,pretežno beo pas.Kao da ima terijerske i lovačke krvi,jer Tenere bajk je za of roud,kao i ovaj pas.Trčao je ka jednom dečaku koji se udaljio.Došunjao sam se da nekog poleglog debla i zalegao.Trava je bila zelena i sočna.Hladna.Deca me nisu primetila,ali pas jeste.Ali nisam mu bio zanimljiv tako da me nije uznemiravao.Deca su nesto pričala.Povlačio sam se puzeći,morao sam nazad.Kada sam se okrenuo opet je bio mrak,veče utakmice,veče nasilja,ubistva.Progutao sam knedlu i stegnuo svoju gitaru,kao da mi je jedini izlaz.Ispred je čekao mrak,ulica...Znao sam da sanjam i da me čeka još jedno lutanje uličicama,lavirintom,oni retardi,strah...Možda će ovog puta uspeti.Uhvatiće me,možda i ubiti...Zagrlio sam gitaru,zažmurio i krenuo...
Na vinampu je krenuo glasniji deo liste.Sve više se mešao u san i remetio ga,razbijao.Okretao sam se bunovno.I onda,buđenje.Mrak je bio u sobi.Stišano svetlo na monitoru je vrtelo slajd slika,a Sonik jut je dobošao.Stišao sam mjuz,isključio slajd šou.Pogledao u uglu na sat.22 h?Deset sati!Dohvatio sam mobilni,otvorio displej.Ništa.Nema ni poruke,niti poziva.Pa jel stigla?