SPACE BALLOON

                                                                                    28.07.2008.

            Svet se polarizovao.Podelio se na one koji razmišljaju,i one koji grabe. Svaka priča sa tobom se pretvara u svadju. Hoćeš da civilizovano razgovaramo, ali kad to pokušamo, ti primitivno zastupaš svoju priču, ne dozvoljavaš drugo mišljenje… Šteta… Baš šteta… Nadam se da ćeš da pronađeš svoju sreću. Negde. Ne znam gde, i sa kim, ali ja neću biti tamo.
Noć se spuštala. Izgladneli i umorni, potražili su nekakvo sklonište. Samo malo da sklope oči…
Skrip.. SKkk… Daske su se cedile. Bile su sad već trošne. Krhke… A morale su da izdrže toliki teret. Samo da kopno dođe.
Potreban mi je zatvoren krug, gde me niko neće uznemiravati... Apatija... Slabost...
A pušači su opet ispali nekulturni. Oni se organizuju. Drže se zajedno. Pripadnici istog klana. Imaju nešto zajedničko. Cigaretu.
Nekakav teret u ramenima. Gornji kapci su toliko teški, i toliko nežni dok se glatko spuštaju niz oči. Svaka ćelija je spremna za odmor. Jedan dugački odmor. Blaženstvo nežnosti mi se spušta niz telo. Mili polako, i golica u stomaku. Snovi. Tako čekani snovi. Šta bi smo bez njih?
Još uvek dišemo u noći...
-Dopusti mi da malo dremnem. Duša mi spava…
-Ma gde ćeš sad da spavaš. Samo što nisu stigli.
Moram. Moram… Zvuci su zaljuljali trave. Izmešani medju sobom, jedinili su se u jedno. Zelene vlati trave prekrile su brdo. Brdo. Talasi su penili, na ženinim ispucalim usnama, koje niko nije poznavao do tad. Smotani pregršti nabacanih misli, su pokušali da se žrtvuju, i da oslobode, da olakšaju, svim tim izvorima koji pokušavaju da zatrpaju, sve zalogaje eksperimenta.
Izgleda da to nije bilo mesto na koje su krenuli. Sve se raspadalo, ali je i dalje radilo, na čuđenje ostalih. Sve mora da prođe. Sve mora da funkcioniše. Sve u skladu sa prevarom. Praseća energija se slivala niz ćeliske slojeve života. Mrvica zemlje je prisutne dovodila do hira. Kakav je to virus, koji tera na razmišljanje, na revolt. Haotični mrav se srušio u krilo svoje priče, smatrajući da će nešto postići. Nisu se javljali. Pretvorili su se u dunje. Prelepa pesma i dalje drži primat sreće, koja će da prsne u četine sivog, izmrvljene nepravde, koju je teško pratiti. Samo da zavežem čvor, pošto niko ne sme da zna. Okrutnost. Apstrakcija. Količine misli. Pomeranje granica. Da li smem da progutam žabu? Hoće li biti srećna na mojoj sahrani? Povukli su razne smernice, izbrisali opasne granice. Ona odmah mora doći. Recite joj da sidje… Stvari, pojave, misli. Zamršenost. Sve to je za decu. Hajde reci mi sa kojeg lista je stigao poziv, odakle da krenem. Zašto je unapred gotovo. Zabava sa ravnopravnim ulogama. Tvoja koža miriše na problem. Izvire sama, zalazi polako, kriveći dosadašnje forme. Pa jel možeš da postupiš vedro, smicalice, i još po nešto. Ne smem više da kažem, jer nagon je razlog, vezaću omču, i čekati dugi rat. Glava je padala sa ramena. Snovi. Minuti. Strogi nastupi. Zašto se duri? Rekli smo joj nešto, i ona misli da je važna… Obećanja. Srebro. Kapljice krvi, klize niz ivicu smeća… Tako je lepa, i vredna. Toga očigledno nije svesna, jer da jeste, ne bi sebi dopustila takvo dno. Dno postojanja. Sutra ću da joj kažem nešto što nije nikada čula, istinu! Istinu, koja je toliko lepa, u vezi nje, da neće moći da veruje… Ona je tako lepa, tako dobra, vredna. Ona to mora da zna!
Mediji su trebali da imaju najveću ulogu u očuvanju ovog naroda, ovih ljudi, gradjana ove zemlje… Ali oni su se okrenuli protiv.Napustili su ih.Čak i gore.Lagali su ih,i još ih lažu…
Koliko god bilo teško,može se prevazići,preživeti,kada znaš da je neko uz tebe,da te razume,voli,takvog kakav sad jesi,pomažući ti u borbi za samog sebe,da postaneš ono što još nisi,nešto lepo sa vrha tvoje mašte,ono sto stvarno jesi ti.Ukrali su te od samog tebe…Lažu te,muče…Ne znam zašto…
TI SI SUNCE!SUNCE.Veliko toplo sunce!Nikada ne zaboravi to!
Tako sam se odaljio od svog života…Mala greška.Pogrešan korak i više nisam tu.
Dok prolaze dani,sunčani dani,sivilo i želje se stapaju u istu stvar,gomilaju se u mračnom ćošku,obraslom setom…
Gospodine Darvine,hoćemo da stanemo?
Još samo malo…-prošaputao je.Bio je umoran isto koliko i oni.Kapljice znoja su mu probijale lice.Suana.Jedna velika sauna…
Tlo se pomerilo.Naglim pokretima je oborilo konje na kolena,a njihove jahače razbacalo po zemlji. Sve se pomeralo,kao u snu,u nekom alkoholisanom stanju…Kotrljali su se levo,desno…I kada je nastala pauza,onako ošamućeni,hvatali su se za prvo drvo.Držali su se u strahu.Nikada se nisu toliko uplašili.Opet im je priroda pokazala koliko su mali i jadni.Ništavni…
Gospodine Darvine,gospodine Darvine!-čuli su se zabrinuti povici…
Gospodine Darvine!Gde ste!
Evo me…-prošaputao je,pribijajući lice uz hrapavu koru drveta,koje se migoljilo pod udarima zemljotresa.
Evo me,ovde sam!-skupio je snagu,i prodrao se.Bio je potresen.Svom tom situacijom,mrdanjem…Opet se osetio beznačajnim,malim,krhkim.Suze su mu curile niz lice.Drvo je i dalje škripalo,njišući se.Iako je glavno mrdanje prošlo,i dalje su se držali za stabla,koja su se smirivala,uplašeni,očekujući novi talas…
Oprema je bila razbacana,konji u begu,srce u petama..Ništa se nije čulo.Ni jedna životinja.Nikakav vetar.Nikakav pokret…
I šta sad?Moraću da se borim sam protiv svih…I cela borba samo zbog jednog čoveka.Čoveka koji možda postoji,a možda i ne postoji.Ali ne mogu rizikovati.Ako postoji,moram da mu dam šansu,da ne pomisli da je ovaj svet totalno pukao.Tu sam samo zbog njega.Možda nije sam.Možda ih ima još.Možda šanse još postoje.Možda ih ima više.Možda mnogo.Kamo sreće.
I dok su kilometri klizili niz brdo,ostavljajući planinu iza sebe,oblaci su zatvarali horizont,navlačeći večernju sliku sveta.Bolovi su i dalje probadali.Sitan znoj je pokušavao na površinu,zubi se stezali…Hladnoća je počela da steže,iako je bio lep prolećni dan.Ali on je bio iza,a ispred je bila hladna noć…
Moraćeš da staneš.Ne vredi…
Pa jel te baš toliko boli?Evo skoro da smo stigli.
Boli,boli.Jao,al sam se sjebao.Bože šta sam ti ja skrivio?AaaAA,AAaaaa…-stegnutih zuba,je cedio svoj bes i nemoć.
Jao,jel možeš?-zabrinuto je pomagala.Sada je osetila koliko ga boli,i,kao da je nju zabolelo-Kako mi je žao.Jel mi veruješ da i mene boli?
Jao,verujem…Aaa,kad ce ovo proći!Ajde mi samo pomozi da obujem patiku.Eno je,ispod sedišta..
Nekako su se iskobeljali iz auta.Počeo je da šepa,uz bolne grimase…
Dobro je.Sad je malo lakše.-Nastavio je da šepa okolo kola.Automobili su prolazili,radoznali su gledali,a on nije ništa ni video ni čuo.U ušima i u očima je drhtao bol..
Slobodno ugasi makinu,neću još skoro…
Jel ti treba pomoć?
Ništa,ništa.Samo me pusti.Totalno sam sjeban.I,nervozan.Samo me pusti malo da ovo prođe…
Čuo je nekakve glasove…Glasove.Neke čudne glasove.Izvirio je pažljivo.Znao je da su to ljudi.Ljudi.Oni su ga mučili,oni su ga odbacili.Nije jeo danima,a skrovište je našao pored gomile stajnjaka.Svake noći sanjao je isti san.San u kome trči veseo duž lenija,dižući trome fazane,i jureći zečeve,san u kojem ga njegov gazda mazi i tapše,san u kojem je njegova posuda puna lepog,svežeg,mesa…Deca ga češkaju po glavi dok on drema…Stomak je zanemeo pre nekoliko dana,creva su prazna,a kožu podupiru samo kosti…
Uh!Jebote kako boli…Dobro je.Još malo,pa idemo.-I dalje je šepao pored kola…
Hoćeš moći?-upitala je nežno.
Ma,hoću.-procedio je kroz zube.Digao je pogled sa zemlje.
Vidi.Pas.Baš je dobar.To je Nemački ptičar.Kratkodlaki.Vidi mužijak.Baš je strava…-voleo je pse.Voleo je i lovačke pasmine,pogotovo ptičare..Tako su elegantni i mirni psi,puni radosti,naročito u prirodi,negde u lovištu…A,nedavno su baš pričali o njima.Hteli su da nabave jednog…Gledao je njegove šare,gledao ga u oči…
Ozbiljno razmišljam da ga pokupim.AAAaaaa!-opet su ga zarobili bolovi.
Ovu džukelu?Znaš šta bi ti moj tata,i skoro svi kazali,kada bi doneo ovog psa kući?
Nabadao je,šepajući okolo automobila.Pogledom je tražio psa,koji se sad već neodlučno krio okolo kola…
Bobi,Bobi….Ks,ks,ks…Bobi gde si ti.-tepao je psu,setivši se jednog sličnog kučeta,identičnog izgleda,sa kojim se kao dete družio.Bilo je to davno,davno u bezbrižnom i osetljivom detinjstvu.Davno negde na selu…
Joj vidi kako je mršav.Garant je bolestan.Gde da ga nosiš.Keva će ti se šlogirati.Ne možeš ni o sebi,trenutno da se brineš,a ne još i pas…
U pravu si…Na žalost si u pravu…
Kuče je izvirilo iza branika,i sad već veselije i hrabrije,skakalo je okolo.Na brzinu bi polizalo po ruci,i odma uhvatilo neku veselu maglu.Napravilo bi krug,i opet isto…Bio je na granici nemoći,o čemu su govorile njegove izbočene kosti i zglobovi,ali opet,imao je još malo vere i sreće,koju je skakućući otkrivao…
Baš je lep..Bobi,Bobi…Kakav sam ja seljak.Gde ja živim…Vidiš napaćeno stvorenje kome možeš da pomogneš,u pitanju je život i smrt,i ti ništa ne učiniš.A mnogo puta si pričao kako si dobar,kako bi pomogao,kako su drugi “loši”,ovo,ono….i sad kad treba da pozitivno odreaguješ,šta?Šta ti radiš?Odustaješ.Tražiš opravdanje,koje nije teško naći,možda i izmisliti…
Bobi,dodji…Hoćeš sa mnom?Ajmo…
Pas je oprezno pravio krugove, i dalje je bio plašljiv i nepoverljiv…
Ma daj!Ako hoćeš,nabavićeš takvog psa sa poreklom,zdravog,pravog…
Nekako se uvukao na zadnje sedište,legao,stežući zube,čekao da stignu u grad,ponavljajući s vremena na vreme:Kakvi licemeri!
U mislima je gledao psa koji se kreće iza kola,dok se ona udaljavaju…Ta slika se utapala u drugu sliku njegovog Bobija,sa kojim se po ceo dan igra u bašti.Pas je trčao kroz zelenilo,noseći naramčić trave za zečeve,oko svog vrata..Trčao je veseo,dok su mu se uši njihale na vetru…
Kakvi licemeri!Koji sam ja licemer!Ostavio sam izgladnelog psa,a u zamrzivaču skupljam za tvoje kuče kosti,koje tebi ne trebaju.”Imam sa čim da hranim svog psa”,rekla si…Na kraju ću ih baciti,a ovo kuče sanja mrvicu hleba…Kakvi jadnici!Kakvi lažovi!Slušaj ih,ili slušaj nas samo!Ja sam imala kucu.Toliko sam je volela,da,kada su je ukrali,sam toliko patila…Daj kakav pas!Nemam ni sebe sa čime da hranim…E,ja živim u stanu…Ja već imam psa…Ja volim mačke…Ma štaće mi lutalica.Jesi normalan?Vodi ga ti…Šta ovu džukelu?Mrššš.Maršš…Kako je ružan i mršav…Odvratno…A i ti.Ti si…..Hajde da čujemo još malo laži.Hajde izgubljeni šabani,recite još nešto.Još koju glupost.Gadost.I onda idite kao da se ništa nije desilo.A desilo se!Desilo se nešto strašno.Veoma strašno.Veliko…Pokazali smo ko smo u stvari!
I,sad ćeš me ostaviti zbog ptičara?
Da.Da.Nije to zbog psa.Mnogo dublje,mnogo ozbiljnije,doživljavam sve ovo…
Jadni pas je stajao.Uozbiljio se.Noć je silazila sa istočnog brda,hladnoća je stizala…Njegova energija je bila na kritičnom nivou.Istrošio je i ono malo zalihe,koju je čuvao,trčeći okolo…Krmelji su se rastezali niz njegov tužan pogled,a kapljice na nosu su govorile da je stigla hladna noć.Još jedna mora…Možda njegova poslednja noć…Krenuo je podvijenog repa.Ponovo ostavljen..Svetla su ga obasjavala,sirene terale…
Vraćam se u svoju zemlju,da budem ono što jesam.Ništa posebno.Svi smo mi ništa posebno.Samo ponekad,veštački izazvano,pomislimo da smo nešto bitni,važni…Oooo,kako sam srećan-na…Vrati se ovde i budi “nula”! 
Muva je letela po sobi.Kružila je.Njegovo ukočeno oko je tupo pratilo njene pokrete.Nije smeo da je izgubi iz vida…
Peščani sat je bivao sve prazniji,sve prazniji,sporiji…Njegov preostali život je bio poslednje zrno peska.Poslednje zrno,koje se provlačilo kroz stakleno suženje.Bilo je svetlucavo,brušenih ivica,poput dijamanta.Priroda ga je oblikovala sve te vekove.Oblikovala,možda baš za ovaj čas.Upravo se provuklo i propadanje je počelo.Dole su ga čekala ostala zrna…Njegova suva koža,ukočen pogled,i nekakva žalost,su bili glasnici da više nije sa nama…Muva je hrabro pravila sve kraće krugove,približavajući se…Gledajući poslednje zrno kako pada,ne misleći više ni o čemu,navrla su sećanja.Počeo je da se odvija film.Film o kojem svi pričaju…
Video je sebe,dete umazano čokoladom.Poput crno bele fotografije.Njegova prva fotografija.Neseća se trenutka kada je napravljena,ali je čuo priču i sve u vezi nje.Bilo je to davno,kada je fotograf navratio u njihovo selo.To se dešavalo retko.Tog dana,svi imućniji seljaci,bili su zaokupljeni sređivanjem,jer ovo je bila jedinstvena prilika.Oni će imati lepu sliku,koju će moći da pokazuju drugima,da se hvale,da pare oči pred spavanje,da je sanjaju...Ona će ostati kao svedok vremena.Tako je i bilo.Ta fotografija je bila jedna od važnih stvari u njegovom životu...Koprcao se po krevetu,pružajući ruke van ograde,nešto mrmljajući kroz balon pljuvačke.Baloni su se topili niz buckasto lice,i pretvarali u sluzave tragove sjaja.Bio je jedan veliki puž...Svi su negde žurili.Bili su ushićeni.Njihova lica su bila smešna,prekrivena nekakvim bojama.Onda su svi nestali.Zavladala je tišina.On je nešto mrmljao,i dalje duvajući balone,koji su na vrhuncu pucali.Video je čokoladu pored.Njen čudni ukus ga je osvojio već prvi put,kada ju je probao,i od tada,bi sve učinio da je se domogne.Mmmmm,čokolada.... 
Nacrtan na slici sveta.Biti prisutan,tvoj lik je tu pored svih ostalih...A to kuče nije znalo ko je.Mislilo je da ne postoji...I onda,on ga je nacrtao,njegov lik,medju ostale face.
Kuče je tada shvatilo da je i ono tu,pored njih.Shvatilo je da je pas.Prelep pas.Imao je ljude koji ga vole,i koje je on voleo.Sada je sve bilo lakše i lepše... 
Ceo moj život je apsurd...Grozan si,nisi nikakav drug...Kao kip.Nikad.Sad...Trudiću se.Što god ti kažeš je pogrešno...Slučajno?Kraj.Kraj uvek dodje.A pre dodje dobrim stvarima.Ali šta?Dok bolovi drhte telom,zatvarajući još jednu stranicu života.Znoj se provlačio izmedju smežuranih ćelija,koje su se borile sa opsadom bakterija,spoljašnjeg sveta.Bilo je vreme za nove korake.Korake koji možda vode u bolje ljude.Ne mogu...Ne mogu....Suze su curile niz lice i grlo.Duboko i teško.Udarci o kamen su samo proizvodili zvuke.Odjekivali su,i nestajali u drhtaju znoja i boli.Zašto?Zašto?Odzvanjalo je...Sudbina?Bog?Nadam se da smo manji nego što izgleda... Skoro sve izgleda kao juče.Stare iscepane pantalone,pune fleka,su gurale stid ispod kože,preznojavajući se.Tražili su opravdanja,utehu...
Lagani zvuci su se spuštali niz pejzaže prirode,čineći jedinstvo.Sa planina i niz polje,niz kamenje,topljive staze lave,ostrva,i šume...Sunčevi zraci su i danas bili bliže.Za korak bliže ljudima koji su odbacili obaveze,očekivanja,suze.Možda neko mora to ponovo da kaže?Ove stare cipele su tako udobne i blage.One su odraz moje noge.A ove fleke,pretvorene su u jedinstvene šare...Čovek i priroda,neodvojiva priča.Lišće je brujalo,grejući prohladni vazduh,i upotpunjavajući prisutne zvuke.Zvuke sveta,zvuke misli,zvuke snova.Počinak se bliži,ali opet sledi zora.Hladna i nova.Opet sledi zora...Polako sve staje.Pauza.Smena izmedju svetla i noći...Pale se svici,gase se oči.San stiže...Redovno,kao i svake noći. 
Spremao se nekakav koncert,ili nešto slično.Osećao se u vazduhu hepening.Nosio sam svoju novu gitaru.Bila je u futroli,koja nije bila skroz zakopčana,tako da sam sa vremena na vreme prelazio prstom preko njenog glatkog laka.Krenuli smo zajedno,i dok sam se okrenuo da se javim poznanicima,ona je nestala.Ubrzao sam ka kolima.Ispred se isprečila živa ograda i žica iza nje.Pomislio sam da je to novi projekat nove vlasti.U momentu sam proanalizirao i izkritikovao delo ispred.Kuda oni misle da raja ide.Šta?Skroz okolo?Strašno.Kao ekologija...
Ali,nisam imao vremena za to.Žurio sam ka parkingu.Auto je bio parkiran u blizini.U mraku oko kontejnera su se komešale siluete.Pomislio sam da je i ona u pozadini.Napregao sam oči.Nisam je video.Auto je bio tu.Izgleda da je jos ljuta i da je produžila peške...Krenuo sam za njom.Na ćošku su stajale policijske marice.U pozadini se čulo veselje,pesma.Prolazeći,bacio sam pogled na levo.Bio je to kafić Partizanovaca.Pevali su.Pili.U njihovim očima bila je želja za osvetom,nasiljem...Jedan od njih je plakao,i stezući kriglu,pevao iz sveg glasa.Koračao sam dalje  
okrenute glave ka njima.Posle par koraka,u kadar je upala slika i pesma drugog kafića,druge ekipe,drugih navijača.I oni su bančili...
Eno ga Krigla!Kakav ludak!Otvorio je kafić pored Zvezdaša.Namerno.Hteo je da ga gledaju svaki dan,dok ih ne zapali,kako je obećao.Od kako mu je brat ubijen na utakmici u nemirima,odlepio je.Samo misli o osveti...
Veče je bilo prijatno.Prolazio sam dalje.Sve mi je bilo čudno,drugačije.Skrenuo sam na raskrsnici levo i ubrzao.Krenuo sam u njen stan.Valjda je tamo...Na pola ulice,na maloj raskrsnici stajao je policajac.Produžio sam dalje.Stvarno su obezbedili grad.Bojali su se najavljenog incidenta.U ulici ispred bio je mrak.Potpuni mrak.Zažmurio sam,sagnuo glavu,i sa osećanjem kao da ću o nešto da lupim,krenuo napred.Otvorio sam oči,ali sve jedno,ništa se nije videlo.Mrkli mrak.Strah.Kroz telo mi je prostrujao talas straha.Joj,nisam valjda u snu?Ne samo ne u onom odvratnom snu!Snu u kojem pokušavam da stignem kući,nekim novim uličicama,prečicama,zavlačim se sve dublje u lavirint dvorišta,u kojima žive ružni,siromašni,i ludi stari ljudi,koji mi navodno žele da pomognu,a u stvari me vode dalje,u njihove kokošinjce,svinjce,šupe...Jedini spas iz njihove priče je budjenje!Ovaj mrak i ova tišina mi asociraju na taj trip...Zatvoriću oči i samo pravo.Nigde ne skrećem...Koračao sam izvesno vreme,i na sreću stigao u njeno naselje.Svetlo u stanu nije gorelo.Još nije stigla...Ili je možda stigla,pa spava.Sačekaću....Minuti su prolazili,moj prst je prelazio glatkim lakom gitare.Možda da se popnem preko terase?Popeo sam se poput nindže,nečujno.Pogledao u stan koji je bio obasjan spoljašnjom svetlišću.Sve je bilo razbacano.Njen pas nije bio tu.Prekoračio sam ogradu,i ušao.Na brdu kutija stajala je slomljena električna gitara.Ništa nisam pipao,nesiguran da sam u dobrom stanu.Nije mi prijala ova uloga provalnika.Ušao sam nečujno.Napipavao sam prekidač za svetlo.Prst mi je utonuo u slojeve farbe,kojom je zid bio ofarban.Slabo svetlo je zasijalo.Na zidu su stajale dve slike koje sam joj poklonio.Pipnuo sam jednu.Prst mi je potonuo u njenu konzistenciju.Prekidač za svetlo je takodje bio pokriven,ispod slike.Nešto čudno se ovde dešava.
Odjednom čuh komšinicin glas u hodniku.Pomislio sam da priča o meni,da me je videla.Opet me je probijao strah.Pred očima se pojavio bljesak koji nosi psa lutalicu,kojem sam hteo da pomognem,a to nisam učinio ni drugi put kada sam ga sreo.Istrčao je pred kola,u svetlo farova.Za dlaku ga nismo udarili...Graja u hodniku se stišala.Preispitivao sam svoj postupak nedozvoljenog ulaska u tudji posed...A šta ako neko drugi naleti?A šta ako upadne policija?A šta ako provale pravi lopovi?A šta ako ona dodje sa nekim?
Prst je klizio lakiranim ivicama ogrebotine,koja se napravila pri penjanju.Ali to me sada nije brinulo.Razmišljao sam...Možda me čeka kod kola?Možda se vratila kod mene?Ma da.Najbolje da se vratim.Pogledao sam terasu sprat ispod.Sve je bilo tiho.Udahnuo sam.Približio se,pogledao,prebacio gitaru na ledja i krenuo.Na kutiji je stajao slomljeni Gibson.Sijao je kvalitetom tako slomljen...
U par istezanja i završni skok našao sam se na zemlji.Pogledo sam okolo.Bilo je to predvečerje.Neka deca su se igrala na poljani.Zelenoj poljani.Dva dečaka i devojčica.Tu je bio i pas.Njen pas.Ne znam zašto ali sam ga tada smatrao za psa rase Tenere,po isoimenom kros motociklu.Velik,pretežno beo pas.Kao da ima terijerske i lovačke krvi,jer Tenere bajk je za of roud,kao i ovaj pas.Trčao je ka jednom dečaku koji se udaljio.Došunjao sam se da nekog poleglog debla i zalegao.Trava je bila zelena i sočna.Hladna.Deca me nisu primetila,ali pas jeste.Ali nisam mu bio zanimljiv tako da me nije uznemiravao.Deca su nesto pričala.Povlačio sam se puzeći,morao sam nazad.Kada sam se okrenuo opet je bio mrak,veče utakmice,veče nasilja,ubistva.Progutao sam knedlu i stegnuo svoju gitaru,kao da mi je jedini izlaz.Ispred je čekao mrak,ulica...Znao sam da sanjam i da me čeka još jedno lutanje uličicama,lavirintom,oni retardi,strah...Možda će ovog puta uspeti.Uhvatiće me,možda i ubiti...Zagrlio sam gitaru,zažmurio i krenuo...
Na vinampu je krenuo glasniji deo liste.Sve više se mešao u san i remetio ga,razbijao.Okretao sam se bunovno.I onda,buđenje.Mrak je bio u sobi.Stišano svetlo na monitoru je vrtelo slajd slika,a Sonik jut je dobošao.Stišao sam mjuz,isključio slajd šou.Pogledao u uglu na sat.22 h?Deset sati!Dohvatio sam mobilni,otvorio displej.Ništa.Nema ni poruke,niti poziva.Pa jel stigla?

-Dopusti mi da malo dremnem.Duša mi spava…
-Ma gde ćeš sad da spavaš.Samo što nisu stigli.
Moram.Moram…Zvuci su zaljuljali trave.Izmešani medju sobom,jedinili su se u jedno.Zelene vlati trave prekrile su brdo.Brdo.Talasi su penili,na ženinim ispucalim usnama,koje niko nije poznavao do tad.Smotani pregršti nabacanih misli,su pokušali da se žrtvuju,i da oslobode,da olakšaju,svim tim izvorima koji pokušavaju da zatrpaju,sve zalogaje eksperimenta.
Izgleda da to nije bilo mesto na koje su krenuli.Sve se raspadalo,ali je i dalje radilo,na čuđenje ostalih.Sve mora da prođe.Sve mora da funkcioniše.Sve u skladu sa prevarom.Praseća energija se slivala niz ćeliske slojeve života.Mrvica zemlje je prisutne dovodila do hira.Kakav je to virus,koji tera na razmišljanje,na revolt.Haotični mrav se srušio u krilo svoje priče,smatrajući da će nešto postići.Nisu se javljali.Pretvorili su se u dunje.Prelepa pesma i dalje drži primat sreće,koja će da prsne u četine sivog,izmrvljene nepravde,koju je teško pratiti.Samo da zavežem čvor,pošto niko ne sme da zna.Okrutnost.Apstrakcija.Količine misli.Pomeranje granica.Da li smem da progutam žabu?Hoće li biti srećna na mojoj sahrani?Povukli su razne smernice,izbrisali opasne granice.Ona odmah mora doći.Recite joj da sidje…Stvari,pojave,misli.Zamršenost.Sve to je za decu.Hajde reci mi sa kojeg lista je stigao poziv,odakle da krenem.Zašto je unapred gotovo.Zabava sa ravnopravnim ulogama.Tvoja koža miriše na problem.Izvire sama,zalazi polako,kriveći dosadašnje forme.Pa jel možeš da postupiš vedro,smicalice,i još po nešto.Ne smem više da kažem,jer nagon je razlog,vezaću omču,i čekati dugi rat.Glava je padala sa ramena.Snovi.Minuti.Strogi nastupi.Zašto se duri?Rekli smo joj nešto,i ona misli da je važna…Obećanja.Srebro.Kapljice krvi,klize niz ivicu smeća…Tako je lepa,i vredna.Toga očigledno nije svesna,jer da jeste,ne bi sebi dopustila takvo dno.Dno postojanja.Sutra ću da joj kažem nešto što nije nikada čula,istinu!Istinu,koja je toliko lepa,u vezi nje,da neće moći da veruje…Ona je tako lepa,tako dobra,vredna.Ona to mora da zna!
Mediji su trebali da imaju najveću ulogu u očuvanju ovog naroda,ovih ljudi,gradjana ove zemlje…Ali oni su se okrenuli protiv.Napustili su ih.Čak i gore.Lagali su ih,i još ih lažu…
Koliko god bilo teško,može se prevazići,preživeti,kada znaš da je neko uz tebe,da te razume,voli,takvog kakav sad jesi,pomažući ti u borbi za samog sebe,da postaneš ono što još nisi,nešto lepo sa vrha tvoje mašte,ono sto stvarno jesi ti.Ukrali su te od samog tebe…Lažu te,muče…Ne znam zašto…
TI SI SUNCE!SUNCE.Veliko toplo sunce!Nikada ne zaboravi to!
Tako sam se odaljio od svog života…Mala greška.Pogrešan korak i više nisam tu.
Dok prolaze dani,sunčani dani,sivilo i želje se stapaju u istu stvar,gomilaju se u mračnom ćošku,obraslom setom…
Gospodine Darvine,hoćemo da stanemo?
Još samo malo…-prošaputao je.Bio je umoran isto koliko i oni.Kapljice znoja su mu probijale lice.Suana.Jedna velika sauna…
Tlo se pomerilo.Naglim pokretima je oborilo konje na kolena,a njihove jahače razbacalo po zemlji. Sve se pomeralo,kao u snu,u nekom alkoholisanom stanju…Kotrljali su se levo,desno…I kada je nastala pauza,onako ošamućeni,hvatali su se za prvo drvo.Držali su se u strahu.Nikada se nisu toliko uplašili.Opet im je priroda pokazala koliko su mali i jadni.Ništavni…
Gospodine Darvine,gospodine Darvine!-čuli su se zabrinuti povici…
Gospodine Darvine!Gde ste!
Evo me…-prošaputao je,pribijajući lice uz hrapavu koru drveta,koje se migoljilo pod udarima zemljotresa.
Evo me,ovde sam!-skupio je snagu,i prodrao se.Bio je potresen.Svom tom situacijom,mrdanjem…Opet se osetio beznačajnim,malim,krhkim.Suze su mu curile niz lice.Drvo je i dalje škripalo,njišući se.Iako je glavno mrdanje prošlo,i dalje su se držali za stabla,koja su se smirivala,uplašeni,očekujući novi talas…
Oprema je bila razbacana,konji u begu,srce u petama..Ništa se nije čulo.Ni jedna životinja.Nikakav vetar.Nikakav pokret…
I šta sad?Moraću da se borim sam protiv svih…I cela borba samo zbog jednog čoveka.Čoveka koji možda postoji,a možda i ne postoji.Ali ne mogu rizikovati.Ako postoji,moram da mu dam šansu,da ne pomisli da je ovaj svet totalno pukao.Tu sam samo zbog njega.Možda nije sam.Možda ih ima još.Možda šanse još postoje.Možda ih ima više.Možda mnogo.Kamo sreće.
I dok su kilometri klizili niz brdo,ostavljajući planinu iza sebe,oblaci su zatvarali horizont,navlačeći večernju sliku sveta.Bolovi su i dalje probadali.Sitan znoj je pokušavao na površinu,zubi se stezali…Hladnoća je počela da steže,iako je bio lep prolećni dan.Ali on je bio iza,a ispred je bila hladna noć…
Moraćeš da staneš.Ne vredi…
Pa jel te baš toliko boli?Evo skoro da smo stigli.
Boli,boli.Jao,al sam se sjebao.Bože šta sam ti ja skrivio?AaaAA,AAaaaa…-stegnutih zuba,je cedio svoj bes i nemoć.
Jao,jel možeš?-zabrinuto je pomagala.Sada je osetila koliko ga boli,i,kao da je nju zabolelo-Kako mi je žao.Jel mi veruješ da i mene boli?
Jao,verujem…Aaa,kad ce ovo proći!Ajde mi samo pomozi da obujem patiku.Eno je,ispod sedišta..
Nekako su se iskobeljali iz auta.Počeo je da šepa,uz bolne grimase…
Dobro je.Sad je malo lakše.-Nastavio je da šepa okolo kola.Automobili su prolazili,radoznali su gledali,a on nije ništa ni video ni čuo.U ušima i u očima je drhtao bol..
Slobodno ugasi makinu,neću još skoro…
Jel ti treba pomoć?
Ništa,ništa.Samo me pusti.Totalno sam sjeban.I,nervozan.Samo me pusti malo da ovo prođe…
Čuo je nekakve glasove…Glasove.Neke čudne glasove.Izvirio je pažljivo.Znao je da su to ljudi.Ljudi.Oni su ga mučili,oni su ga odbacili.Nije jeo danima,a skrovište je našao pored gomile stajnjaka.Svake noći sanjao je isti san.San u kome trči veseo duž lenija,dižući trome fazane,i jureći zečeve,san u kojem ga njegov gazda mazi i tapše,san u kojem je njegova posuda puna lepog,svežeg,mesa…Deca ga češkaju po glavi dok on drema…Stomak je zanemeo pre nekoliko dana,creva su prazna,a kožu podupiru samo kosti…
Uh!Jebote kako boli…Dobro je.Još malo,pa idemo.-I dalje je šepao pored kola…
Hoćeš moći?-upitala je nežno.
Ma,hoću.-procedio je kroz zube.Digao je pogled sa zemlje.
Vidi.Pas.Baš je dobar.To je Nemački ptičar.Kratkodlaki.Vidi mužijak.Baš je strava…-voleo je pse.Voleo je i lovačke pasmine,pogotovo ptičare..Tako su elegantni i mirni psi,puni radosti,naročito u prirodi,negde u lovištu…A,nedavno su baš pričali o njima.Hteli su da nabave jednog…Gledao je njegove šare,gledao ga u oči…
Ozbiljno razmišljam da ga pokupim.AAAaaaa!-opet su ga zarobili bolovi.
Ovu džukelu?Znaš šta bi ti moj tata,i skoro svi kazali,kada bi doneo ovog psa kući?
Nabadao je,šepajući okolo automobila.Pogledom je tražio psa,koji se sad već neodlučno krio okolo kola…
Bobi,Bobi….Ks,ks,ks…Bobi gde si ti.-tepao je psu,setivši se jednog sličnog kučeta,identičnog izgleda,sa kojim se kao dete družio.Bilo je to davno,davno u bezbrižnom i osetljivom detinjstvu.Davno negde na selu…
Joj vidi kako je mršav.Garant je bolestan.Gde da ga nosiš.Keva će ti se šlogirati.Ne možeš ni o sebi,trenutno da se brineš,a ne još i pas…
U pravu si…Na žalost si u pravu…
Kuče je izvirilo iza branika,i sad već veselije i hrabrije,skakalo je okolo.Na brzinu bi polizalo po ruci,i odma uhvatilo neku veselu maglu.Napravilo bi krug,i opet isto…Bio je na granici nemoći,o čemu su govorile njegove izbočene kosti i zglobovi,ali opet,imao je još malo vere i sreće,koju je skakućući otkrivao…
Baš je lep..Bobi,Bobi…Kakav sam ja seljak.Gde ja živim…Vidiš napaćeno stvorenje kome možeš da pomogneš,u pitanju je život i smrt,i ti ništa ne učiniš.A mnogo puta si pričao kako si dobar,kako bi pomogao,kako su drugi “loši”,ovo,ono….i sad kad treba da pozitivno odreaguješ,šta?Šta ti radiš?Odustaješ.Tražiš opravdanje,koje nije teško naći,možda i izmisliti…
Bobi,dodji…Hoćeš sa mnom?Ajmo…
Pas je oprezno pravio krugove, i dalje je bio plašljiv i nepoverljiv…
Ma daj!Ako hoćeš,nabavićeš takvog psa sa poreklom,zdravog,pravog…
Nekako se uvukao na zadnje sedište,legao,stežući zube,čekao da stignu u grad,ponavljajući s vremena na vreme:Kakvi licemeri!
U mislima je gledao psa koji se kreće iza kola,dok se ona udaljavaju…Ta slika se utapala u drugu sliku njegovog Bobija,sa kojim se po ceo dan igra u bašti.Pas je trčao kroz zelenilo,noseći naramčić trave za zečeve,oko svog vrata..Trčao je veseo,dok su mu se uši njihale na vetru…
Kakvi licemeri!Koji sam ja licemer!Ostavio sam izgladnelog psa,a u zamrzivaču skupljam za tvoje kuče kosti,koje tebi ne trebaju.”Imam sa čim da hranim svog psa”,rekla si…Na kraju ću ih baciti,a ovo kuče sanja mrvicu hleba…Kakvi jadnici!Kakvi lažovi!Slušaj ih,ili slušaj nas samo!Ja sam imala kucu.Toliko sam je volela,da,kada su je ukrali,sam toliko patila…Daj kakav pas!Nemam ni sebe sa čime da hranim…E,ja živim u stanu…Ja već imam psa…Ja volim mačke…Ma štaće mi lutalica.Jesi normalan?Vodi ga ti…Šta ovu džukelu?Mrššš.Maršš…Kako je ružan i mršav…Odvratno…A i ti.Ti si…..Hajde da čujemo još malo laži.Hajde izgubljeni šabani,recite još nešto.Još koju glupost.Gadost.I onda idite kao da se ništa nije desilo.A desilo se!Desilo se nešto strašno.Veoma strašno.Veliko…Pokazali smo ko smo u stvari!
I,sad ćeš me ostaviti zbog ptičara?
Da.Da.Nije to zbog psa.Mnogo dublje,mnogo ozbiljnije,doživljavam sve ovo…
Jadni pas je stajao.Uozbiljio se.Noć je silazila sa istočnog brda,hladnoća je stizala…Njegova energija je bila na kritičnom nivou.Istrošio je i ono malo zalihe,koju je čuvao,trčeći okolo…Krmelji su se rastezali niz njegov tužan pogled,a kapljice na nosu su govorile da je stigla hladna noć.Još jedna mora…Možda njegova poslednja noć…Krenuo je podvijenog repa.Ponovo ostavljen..Svetla su ga obasjavala,sirene terale…
Vraćam se u svoju zemlju,da budem ono što jesam.Ništa posebno.Svi smo mi ništa posebno.Samo ponekad,veštački izazvano,pomislimo da smo nešto bitni,važni…Oooo,kako sam srećan-na…Vrati se ovde i budi “nula”! 
Muva je letela po sobi.Kružila je.Njegovo ukočeno oko je tupo pratilo njene pokrete.Nije smeo da je izgubi iz vida…
Peščani sat je bivao sve prazniji,sve prazniji,sporiji…Njegov preostali život je bio poslednje zrno peska.Poslednje zrno,koje se provlačilo kroz stakleno suženje.Bilo je svetlucavo,brušenih ivica,poput dijamanta.Priroda ga je oblikovala sve te vekove.Oblikovala,možda baš za ovaj čas.Upravo se provuklo i propadanje je počelo.Dole su ga čekala ostala zrna…Njegova suva koža,ukočen pogled,i nekakva žalost,su bili glasnici da više nije sa nama…Muva je hrabro pravila sve kraće krugove,približavajući se…Gledajući poslednje zrno kako pada,ne misleći više ni o čemu,navrla su sećanja.Počeo je da se odvija film.Film o kojem svi pričaju…
Video je sebe,dete umazano čokoladom.Poput crno bele fotografije.Njegova prva fotografija.Neseća se trenutka kada je napravljena,ali je čuo priču i sve u vezi nje.Bilo je to davno,kada je fotograf navratio u njihovo selo.To se dešavalo retko.Tog dana,svi imućniji seljaci,bili su zaokupljeni sređivanjem,jer ovo je bila jedinstvena prilika.Oni će imati lepu sliku,koju će moći da pokazuju drugima,da se hvale,da pare oči pred spavanje,da je sanjaju...Ona će ostati kao svedok vremena.Tako je i bilo.Ta fotografija je bila jedna od važnih stvari u njegovom životu...Koprcao se po krevetu,pružajući ruke van ograde,nešto mrmljajući kroz balon pljuvačke.Baloni su se topili niz buckasto lice,i pretvarali u sluzave tragove sjaja.Bio je jedan veliki puž...Svi su negde žurili.Bili su ushićeni.Njihova lica su bila smešna,prekrivena nekakvim bojama.Onda su svi nestali.Zavladala je tišina.On je nešto mrmljao,i dalje duvajući balone,koji su na vrhuncu pucali.Video je čokoladu pored.Njen čudni ukus ga je osvojio već prvi put,kada ju je probao,i od tada,bi sve učinio da je se domogne.Mmmmm,čokolada.... 
Nacrtan na slici sveta.Biti prisutan,tvoj lik je tu pored svih ostalih...A to kuče nije znalo ko je.Mislilo je da ne postoji...I onda,on ga je nacrtao,njegov lik,medju ostale face.
Kuče je tada shvatilo da je i ono tu,pored njih.Shvatilo je da je pas.Prelep pas.Imao je ljude koji ga vole,i koje je on voleo.Sada je sve bilo lakše i lepše... 
Ceo moj život je apsurd...Grozan si,nisi nikakav drug...Kao kip.Nikad.Sad...Trudiću se.Što god ti kažeš je pogrešno...Slučajno?Kraj.Kraj uvek dodje.A pre dodje dobrim stvarima.Ali šta?Dok bolovi drhte telom,zatvarajući još jednu stranicu života.Znoj se provlačio izmedju smežuranih ćelija,koje su se borile sa opsadom bakterija,spoljašnjeg sveta.Bilo je vreme za nove korake.Korake koji možda vode u bolje ljude.Ne mogu...Ne mogu....Suze su curile niz lice i grlo.Duboko i teško.Udarci o kamen su samo proizvodili zvuke.Odjekivali su,i nestajali u drhtaju znoja i boli.Zašto?Zašto?Odzvanjalo je...Sudbina?Bog?Nadam se da smo manji nego što izgleda... Skoro sve izgleda kao juče.Stare iscepane pantalone,pune fleka,su gurale stid ispod kože,preznojavajući se.Tražili su opravdanja,utehu...
Lagani zvuci su se spuštali niz pejzaže prirode,čineći jedinstvo.Sa planina i niz polje,niz kamenje,topljive staze lave,ostrva,i šume...Sunčevi zraci su i danas bili bliže.Za korak bliže ljudima koji su odbacili obaveze,očekivanja,suze.Možda neko mora to ponovo da kaže?Ove stare cipele su tako udobne i blage.One su odraz moje noge.A ove fleke,pretvorene su u jedinstvene šare...Čovek i priroda,neodvojiva priča.Lišće je brujalo,grejući prohladni vazduh,i upotpunjavajući prisutne zvuke.Zvuke sveta,zvuke misli,zvuke snova.Počinak se bliži,ali opet sledi zora.Hladna i nova.Opet sledi zora...Polako sve staje.Pauza.Smena izmedju svetla i noći...Pale se svici,gase se oči.San stiže...Redovno,kao i svake noći. 
Spremao se nekakav koncert,ili nešto slično.Osećao se u vazduhu hepening.Nosio sam svoju novu gitaru.Bila je u futroli,koja nije bila skroz zakopčana,tako da sam sa vremena na vreme prelazio prstom preko njenog glatkog laka.Krenuli smo zajedno,i dok sam se okrenuo da se javim poznanicima,ona je nestala.Ubrzao sam ka kolima.Ispred se isprečila živa ograda i žica iza nje.Pomislio sam da je to novi projekat nove vlasti.U momentu sam proanalizirao i izkritikovao delo ispred.Kuda oni misle da raja ide.Šta?Skroz okolo?Strašno.Kao ekologija...
Ali,nisam imao vremena za to.Žurio sam ka parkingu.Auto je bio parkiran u blizini.U mraku oko kontejnera su se komešale siluete.Pomislio sam da je i ona u pozadini.Napregao sam oči.Nisam je video.Auto je bio tu.Izgleda da je jos ljuta i da je produžila peške...Krenuo sam za njom.Na ćošku su stajale policijske marice.U pozadini se čulo veselje,pesma.Prolazeći,bacio sam pogled na levo.Bio je to kafić Partizanovaca.Pevali su.Pili.U njihovim očima bila je želja za osvetom,nasiljem...Jedan od njih je plakao,i stezući kriglu,pevao iz sveg glasa.Koračao sam dalje  
okrenute glave ka njima.Posle par koraka,u kadar je upala slika i pesma drugog kafića,druge ekipe,drugih navijača.I oni su bančili...
Eno ga Krigla!Kakav ludak!Otvorio je kafić pored Zvezdaša.Namerno.Hteo je da ga gledaju svaki dan,dok ih ne zapali,kako je obećao.Od kako mu je brat ubijen na utakmici u nemirima,odlepio je.Samo misli o osveti...
Veče je bilo prijatno.Prolazio sam dalje.Sve mi je bilo čudno,drugačije.Skrenuo sam na raskrsnici levo i ubrzao.Krenuo sam u njen stan.Valjda je tamo...Na pola ulice,na maloj raskrsnici stajao je policajac.Produžio sam dalje.Stvarno su obezbedili grad.Bojali su se najavljenog incidenta.U ulici ispred bio je mrak.Potpuni mrak.Zažmurio sam,sagnuo glavu,i sa osećanjem kao da ću o nešto da lupim,krenuo napred.Otvorio sam oči,ali sve jedno,ništa se nije videlo.Mrkli mrak.Strah.Kroz telo mi je prostrujao talas straha.Joj,nisam valjda u snu?Ne samo ne u onom odvratnom snu!Snu u kojem pokušavam da stignem kući,nekim novim uličicama,prečicama,zavlačim se sve dublje u lavirint dvorišta,u kojima žive ružni,siromašni,i ludi stari ljudi,koji mi navodno žele da pomognu,a u stvari me vode dalje,u njihove kokošinjce,svinjce,šupe...Jedini spas iz njihove priče je budjenje!Ovaj mrak i ova tišina mi asociraju na taj trip...Zatvoriću oči i samo pravo.Nigde ne skrećem...Koračao sam izvesno vreme,i na sreću stigao u njeno naselje.Svetlo u stanu nije gorelo.Još nije stigla...Ili je možda stigla,pa spava.Sačekaću....Minuti su prolazili,moj prst je prelazio glatkim lakom gitare.Možda da se popnem preko terase?Popeo sam se poput nindže,nečujno.Pogledao u stan koji je bio obasjan spoljašnjom svetlišću.Sve je bilo razbacano.Njen pas nije bio tu.Prekoračio sam ogradu,i ušao.Na brdu kutija stajala je slomljena električna gitara.Ništa nisam pipao,nesiguran da sam u dobrom stanu.Nije mi prijala ova uloga provalnika.Ušao sam nečujno.Napipavao sam prekidač za svetlo.Prst mi je utonuo u slojeve farbe,kojom je zid bio ofarban.Slabo svetlo je zasijalo.Na zidu su stajale dve slike koje sam joj poklonio.Pipnuo sam jednu.Prst mi je potonuo u njenu konzistenciju.Prekidač za svetlo je takodje bio pokriven,ispod slike.Nešto čudno se ovde dešava.
Odjednom čuh komšinicin glas u hodniku.Pomislio sam da priča o meni,da me je videla.Opet me je probijao strah.Pred očima se pojavio bljesak koji nosi psa lutalicu,kojem sam hteo da pomognem,a to nisam učinio ni drugi put kada sam ga sreo.Istrčao je pred kola,u svetlo farova.Za dlaku ga nismo udarili...Graja u hodniku se stišala.Preispitivao sam svoj postupak nedozvoljenog ulaska u tudji posed...A šta ako neko drugi naleti?A šta ako upadne policija?A šta ako provale pravi lopovi?A šta ako ona dodje sa nekim?
Prst je klizio lakiranim ivicama ogrebotine,koja se napravila pri penjanju.Ali to me sada nije brinulo.Razmišljao sam...Možda me čeka kod kola?Možda se vratila kod mene?Ma da.Najbolje da se vratim.Pogledao sam terasu sprat ispod.Sve je bilo tiho.Udahnuo sam.Približio se,pogledao,prebacio gitaru na ledja i krenuo.Na kutiji je stajao slomljeni Gibson.Sijao je kvalitetom tako slomljen...
U par istezanja i završni skok našao sam se na zemlji.Pogledo sam okolo.Bilo je to predvečerje.Neka deca su se igrala na poljani.Zelenoj poljani.Dva dečaka i devojčica.Tu je bio i pas.Njen pas.Ne znam zašto ali sam ga tada smatrao za psa rase Tenere,po isoimenom kros motociklu.Velik,pretežno beo pas.Kao da ima terijerske i lovačke krvi,jer Tenere bajk je za of roud,kao i ovaj pas.Trčao je ka jednom dečaku koji se udaljio.Došunjao sam se da nekog poleglog debla i zalegao.Trava je bila zelena i sočna.Hladna.Deca me nisu primetila,ali pas jeste.Ali nisam mu bio zanimljiv tako da me nije uznemiravao.Deca su nesto pričala.Povlačio sam se puzeći,morao sam nazad.Kada sam se okrenuo opet je bio mrak,veče utakmice,veče nasilja,ubistva.Progutao sam knedlu i stegnuo svoju gitaru,kao da mi je jedini izlaz.Ispred je čekao mrak,ulica...Znao sam da sanjam i da me čeka još jedno lutanje uličicama,lavirintom,oni retardi,strah...Možda će ovog puta uspeti.Uhvatiće me,možda i ubiti...Zagrlio sam gitaru,zažmurio i krenuo...
Na vinampu je krenuo glasniji deo liste.Sve više se mešao u san i remetio ga,razbijao.Okretao sam se bunovno.I onda,buđenje.Mrak je bio u sobi.Stišano svetlo na monitoru je vrtelo slajd slika,a Sonik jut je dobošao.Stišao sam mjuz,isključio slajd šou.Pogledao u uglu na sat.22 h?Deset sati!Dohvatio sam mobilni,otvorio displej.Ništa.Nema ni poruke,niti poziva.Pa jel stigla?