SPACE BALLOON

 

 

         Na vinampu je krenuo glasniji deo liste.Sve više se mešao u san i remetio ga,razbijao.Okretao sam se bunovno.I onda,buđenje.Mrak je bio u sobi.Stišano svetlo na monitoru je vrtelo slajd slika,a Sonik jut je dobošao.Stišao sam mjuz,isključio slajd šou.Pogledao u uglu na sat.22 h?Deset sati!Dohvatio sam mobilni,otvorio displej.Ništa.Nema ni poruke,niti poziva.Pa jel stigla?

Smisao?Da li smisao postoji?Da li je to bila samo želja?Želja za napretkom,dok se još nije znalo

šta on predstavlja.Šta treba raditi?Ono što mislimo da je dobro i ispravno,ili ono što nam donosi

tu malu,ljudsku korist,koja ustvari i nije korist nego šteta.Želja za dokazivanjem,za rivalstvom...

Mislim da treba da umremo na mestu gde smo rođeni.

Malo selo,je usnulo živelo svoj spori život,koji se pružao izmedju dva brda,dve planine.Sve je bilo jednostavno i pošteno.Nije bilo potrebe za zlobom,prevarom i licemerjem.Zdrav život je klizio danima,noćima,mesecom,suncem,i zvezdama,obasjanim oblacima.Činilo se da je tako od uvek,i da će da traje večno.Ritmovi života,i zvuci lepote krasili su ovo mesto...

Bio je pun mesec,i sveža noć.Posle napada leda i kiše izašlo je noćno sunce.Tone ozona,i tone zdravlja,valjale su se niz ulice malog grada.Nikoga nigde.Još jedan radni dan.Nove pobede,i nove žrtve.Bare su ozivljavale pod topotom nogu,otkrivajući svoje raspoloženje...

Ne mogu da se ljutim,ili,ne mogu i dalje da se ljutim.To me iscrpljuje.Sve se pretvara u veliku mašinu protiv čoveka...Pre ću da budem sam,nego da se probijam kroz ljude.

I opet se čuju usamljene kapi kiše.Polako im se pridružuju prijatelji iz daleka.Donosi ih vetar.Sad već sviraju po prozorima,perući ulice,milujući njihove snove.Mesec je i dalje tu,družeći se sa budnim perom.

Oni su umorni,oni su u svetu briga,već su zaboravili i da se sećaju...Imao para ili ne,imao zdravlja ili ne,bio zaposlen ili ne,svima nam je zajedničko,u ovoj zemlji, jedno,a to je da smo jadni.Jadnici.Ja sam jadan kao i ti,kao i on,kao svi ostali.U tome je možda i jedina uteha,pošto smo svi isti.To nam je jedino zajedničko.

Svi bi da pričaju svoje priče,da šire svoje laži,trudeći se da veruju u njih kao u istinu,ali to ne pomaže...Posle,sad već skoro 20 godina,patnje i krize,ovde nema potpuno normalnih ljudi,koji su stabilni i bistri...Tu su samo slučajevi,koji nisu u stanju da donose bilo kakve odluke,a pred njh se svakodnevno postavljaju velika pitanja...Širi se mržnja,širi se konfuzija u kojoj na kraju ostaješ sam.A gde je kraj?Ne nazire se skoro...Bilo je to negde,ili bolje reći,to se dešava negde,negde u zemlji jadnika,na brdovitom Balkanu.

Oblaci su se kretali svojim uobičajenim stazama,puštajući sunce u svoje redove.Prevlačili su svoje senke preko sivog grada,kroz ulice i preko krovova.Kavez sa pticama je stajao na prozoru.Ptice su srećne što vide sunce,i osete toplotu zraka,pravile galamu,koja je razbijala

monotonost i smor tog majskog dana...Svi su bili pogubljeni.Nisu navikli na novo vreme,na novo doba.To doba se zove neizvesnost,haotičnost,iznenadjenje.Vazduh je bio suv i topao,neprijatan za disanje.Malobrojni po ulici su se štitili u hladu.Sunce je peklo.Bili su izgubljeni,zatečeni čudom,novo vreme.A već pre neki dan,nevreme je lomilo grane,klikeri leda su hladili tlo po kome su se rasipali poput belih bisera.Lomile su se grane,a oni nisu smeli ni da gledaju kroz prozore,jer su ih gromovi i bljesak munje,toliko plašili da su polegali po podu.Svi su ućutali.Nestali u mislima.Kako odjednom?Pa šta se desilo sa letom?

                                           

Ptice su glasno širile svoju pesmu,kao da misle da je više neće biti,kao da je ovo poslednji sunčan dan...

Jebem ti mamu!

Kome si to rekao!

Tebi some!

Jebem i ja tebi tvoju mamu!

Ma kome ti ....-tuča je počela.Dva đaka prvaka su se zajapurila i krenula u obračun.Stajali su jedan naspram drugog,i među njima nije bilo straha.Odgurkivali su se,crveni u licu.Jedan krupniji,sa pankerskom frizurom,je pokušao da zaplaši manjeg,ali mali se nije dao.Bez obzira na imidz i pretnje,on nije uzmicao.Veliki je sad već oklevao.Gurkao ga,prsio se,ali dalje nije smeo.Njihova lica su bila vruća i crvena..

Oćeš da te razbijem?

Šta hoćeš?Misliš da te se bojim?Nemoj da te mama ljubi ladnog.-krupniji se razmetao fazonima.I onda trzaji,kao kreće da udari onog malog..Ali mali diže svoju pesnicu i staje u gard.Velikom nije baš sve jedno...

Šta je?Šta je?Kako ću te razbiti...-vodi se psihološki rat.Zvono je zvonilo.Počeo je čas.Oni su i dalje ispred...Zajapureni...

Alo,klinci!Kakva je to tuča?-čuo se glas sa strane.

I čudno je da se oni nisu ni malo pomerili,nisu se ni osvrnuli.Trenutak su stajali,i bez gledanja u prolaznika,popuštali su.Kraj meča se bližio.

Još će mo se mi videti.Razbiću te.Ni mama te neće prepoznati!

Ahaa.Kako da ne.Misliš da te se bojim?

Polako su se povlačili...Ovde je bio kraj.Opet su se čule ptice.Ali to su bile ptice sa grana,ne ptice iz kaveza preko puta...Čuo se glas učiteljice,koja predaje.Sve to se desilo ispod njenog prozora...Možda nije čula i videla,ili nije htela...

Želje uvek osaju želje...I kada nešto dobiješ iz te torbe,na trenutak misliš da si zadovoljio sebe,tvoja želja je ostvarena,ali onda,kao iz tame,pojavi se duh stvarnosti,i uveri te da nisi u pravu.Želje i dalje ostaju želje,a ti si tu da čekaš,i da se nadaš.

Mnogi su krenuli na dalek put,a samo su neki stigli...

Počinjala je emisija,na TV-u,i svi su zauzeli svoja mesta.Svi su želeli što bolju sliku i što bolji zvuk.Ovo nisu hteli da propuste.Želeli su da saznaju više,da čuju to iz njegovih usta,da se uvere

sopstvenim ušima i sopstvenim očima.Škripa antena je prestala.Grad se smirio.Zašto je to bilo tako važno?

Opet su nešto krili,i prošlost se polako otkrivala,svedoci su lebdeli iznad mesta zločina,leteći sa jednog mesta na drugo...Sve je izgledalo bezazleno i smešno,kao da to nisu bile loše stvari.Vreme ih je pretvorilo u sećanja.Ko je preživeo,sada se smeje,kao da se to nije dešavalo njemu,u njegovoj „kući“.

Došlo je novo vreme,koje je donelo nove haljine,novi izgled,sa novim pravilima.Sunce je pržilo,i život koji se nekada davno stvorio iz njegovih zraka,sada je puzao,i skrivao se od tih istih zraka.

Sada su oni nosili smrt.

Ljudi,i dalje pogubljeni nisu obraćali pažnju.I dalje su vijali svoje,u startu izgubljene,snove.Išli su na posao,vijali karijeru,ne primećujući da je sprovod počeo...

Ponedeljak.Još jedan ponedeljak.Sasvim običan izmišljeni radni dan.Tad sve kreće.Tako je i bilo.Sivo jutro se lenjo bližilo kazaljkama milijarde satova.Milijarde snova je usporavalo,čekajući taj sekund.Sekund kada se vraćaju u javni život,javne obaveze i odela,javne priče,lažna slaganja.Planeta je u talasima zazvonila.Tela su mehanički ustajala,otvarala oči,namrgodjeno se sećala svojih snova...Zvukovi i kretanja su ispunili taj,kratkotrajni mir.Akcija!I krenula je akcija.Još jedan krug zagađivanja,još jedan dan besmisla...

U njegovoj ulici,po olucima se čulo lagano mrvljenje kapi kiše.Biće to jedan siv dan...Koraci su ga nosili ka radnom mestu,koje je vređalo inteligenciju.Pa zar je toliko maštao,i toliko učio,da bi sad radio ovako nešto?A zašto radi?Pa da bi platio svoj bedni život,koji mu ostaje između proteklog,i novog radnog dana,život koji mu tako skromno ostaje,koji provodi u snu,sanjajući.A snovi su teški,ponekad i lepi.I baš kada je najlepše,taj prokleti sat ga budi.Ustani,kreni,posao čeka na tebe.A posao je toliko lagan i glup,da se svakog dana pita:“Dokle?Dokle vise?!“.Ali računi stižu,lanci života se stežu,i tako je,kako je...

Bez obzira,njegovi korci su ga vodili ka kapiji,njegova stolica je čekal,a crveno dugme koje treba da pritisne kada neko naiđe,se pretvorilo u crnu plastiku,od koje je bilo napravljeno.To je bio njegov veliki posao koji mu je obezbedio mesto u društvu.Mesto koje nadahnjuje.Stao je pred kapiju,i udahnuo.Seo na svoju stolicu,i pogledao crveno dugme.Gledao je prošlost ljudske rase,ili vrste,kako se menja i ide ka izlizanom crvenom dugmetu,plastičnom dugmetu.Koliko je generacija pritiskalo ovo dugme?Koliko je ljudi živelo od ovog dugmeta?Koliko je dece odhranilo ovo dugme?Bilo kako bilo,znao je za jednog lika koji živi od para koje mu daje gazda za njegov rad,a njegov rad je to dugme.Koliko je bilo izlizano i istrošeno,tolika mu je bila i plata.I kada bi skroz stegao kaiš i štedeo,ne bi mogao da učini mnogo,da napravi neku promenu.Kupio bi nove patike,ili novu maicu.Sada bi udobnije žurio na posao,i lepše bi sedeo na svojoj stolici.Nikako nije mogao da skupi pare ni za šta veće,i značajnije,za nešto što bi ga odvojilo od tog radnog mesta,od tog besmisla.Nešto što bi ga učinilo živim,samostalnim,neizvesnim životom.

Kišne kapi su dobošale po limenom krovu njegove „kancelarije“,i kroz napukli prozor uskakale na njegovu podlakticu,hladeći je,i dižući uzbuđene dlake.Pogled je bio uperen ka napred,zureci kroz sloj kiše koja je neprestano pojačavala.Polako,ali sigurno,sve jače i jače...Zvuci komercijalne muzike su ga još više zamišljali,vodeći ga kroz misli.Prastari radio je krčao.Tu je stajao već,nećete poverovati,zadnjih 50 godina.A što ne poverovati.Apsurd vremena!Pa mi već 20 godina stojimo u mestu,pogubljeni u svim pričama,između istoka i zapada,između ratova,laži i licemerja.20 godina!A nismo nikakvi aparati,i imamo ograničen vek trajanja,i ne tako dug.I to u najboljim uslovima.A uslovi su nam očajni.Naš život je praktično gotov!A radio je tu.Prašnjav,sa ispalim dugmićima,ali radi.Krči,ali radi...

Komeercijalna muzika se mešala sa kišom...Automobili su prolazili,on je pritiskao svoje dugme...Kazaljke na satu su se sporo pomerale...Kakav super posao.Samo sediš,i kaplje lova...Gume su prskale po limenim zidovima njegove kancelarije.Temperatura se spuštala.Naježene dlake su se još više ukrutile.

Niko ga nije primećivao,niti mu se javljao...Bio je sam samcat...

Jao.Kakvo sranje.Zimulja mi je.Kako sam se zeznuo,i krenem samo u maici.A i ove nove patike ću totalno uništiti.A pet meseci sam štekao pare.Jebi ga!Uvek nešto zajebem.Ni kišobran nisam poneo.Totalni sam kreten!Ma,ustvari kreteni su oni na prognozi!Sunčano,sa mestimičnom oblačnošću...Da,da,kako da ne...

U tom momentu kiša se pretvori u pljusak.Vetar se pojača.Zvuk sa radija se grčevito probijao kroz šum kiše...

Kako da ne!Da,super je sunčano!Kreteni!A ni prozor nisam zatvorio.Valjda mi neće pokisnuti papagaji?

Sivilo se spustilo,i zamračilo dan.Počele su munje i gromovi.Strah se spustio na ulice.Prozori i vrata su lupali.Na radiju je i dalje bila komercijalna muzika.Sve je postalo komercijalno u ovom poslednjem veku.Zarada je pobedila kvalitete,i ovaj svet je krenuo dole.Naglo i brzo je aterirao dole.Nijedan balon nije magao to da zaustavi,ili bar da ukoči,odloži.

Potoci su krenuli ulicama,koje su odzvanjale upaljenim alarmima,gromovima,uzbuđenim ljudskim povicima...

I dalje,kao hipnotisan,je gledao u zavesu krupnih kišnih kapi.Vetar je prolazio kroz disciplinovane redove dlaka,masirajući mu hladne ruke.Retka kosa se dizala na talasima vetra koji se odlučno probijao kroz pukotine,limenog krova.Telefon je ćutao.Niko ga nije zvao.Niko nije brinuo...Spustio je pogled na svoje patike,a grlo mu se stezalo.Danas ih je prvi put obuo.Jedva se odvojio od ušteđevine,koju je gledao svako veče.Skoro svako veče.Maštao šta će da kupi za njih.A sada ih je gledao,tako bele,tako meke i nove...A na ulici je sad već bila bujica.Čamac bi mu dobro došao...Na radiju nikakvih vesti,nikakvih obaveštenja,nade...Samo komercijalna muzika...

Kišobrani su leteli razigrani,sa jedne strane na drugu.Ljudi su trčali pogubljeni.Izgubljeni.

Niko nije ni slutio da će ih ova kiša sahraniti.Ne baš sve,ali mnogima će to biti vlažni grob.Ova kiša će padati samo deset dana,ali i to će biti dovoljno da sruši sve njihove snove,obične priče...

Više neće biti praznih priča,politike.Neće biti zabave,niti komercijalne muzike.Glupih filmova,prljavih novaca,prestiža.Sada su nova pravila,pred kojima čovek puzi i moli.Sad se navodno kaje.Pun je licemerja,čak i tad!A šta bi se desilo da je kiša padala sto dana?Ili šta bi se desilo kada bi sunce pržilo sto dana?Šta bi sa pričama o serijama,gde je sad zabava,gde je novčana pohlepa?Šta?Više nema karijera?Više nema ničega istoga.

Noge su mu se znojile...Bio je svestan toga.Ali i onako ga čeka dugo gacanje.Da je malo toplije išao bi bos.Ali hladno je.A svi bi ga osudili.Neće se blamirati,ne,čak ni zbog novih patika...

Avion je preletao danima preko zelene šume.Svi aparati tragači su bili uključeni.Morali su nešto da pronađu.Morali su da opravdaju potrošena sretstva.Bilo šta da pronađu,kako bi napravili koju epizodu...

Avion je preletao,pojavljujući se povremeno među krošnjama prašumskih divova...Sijao je na vlažnom,plavom,nebu.Negde iz jedne tamne senke,pratilo ga je oko.Oko,maskirano nežnim šarama,koje se stapalo sa korom džinovskog drveta,u kojem je bilo skriveno.Pogled je pratio zvuk koji se gubio u daljini.Zvuk turbina je nestao,i ponovo se oglasi džungla sa svim svojim stanovnicima.Tiho oko je i dalje mirovalo.To je oko koje se budi noću.Oko koje se krije od drugih očiju.Možda baš zbog tog skrivanja je još uvek tu.Još ga nisu otkrili.Oni još ne postoje za modernog čoveka.Još ih niko nije video.Još ih niko nije otkrio...

Džungla je opet bila potpuna.Funkcionisala je,kao i pre.Pre,mnogo pre...Čak mnogo pre pojave čoveka.

Samo su izgledali lepi i srećni.To je bila maska za druge,kao i za njih same.

Kada bi im uklonili sve farbe,sve nadogradnje,silikone,od njih nebi ostalo ništa do gole istine.Toliko gole,da je zastrašujuća.Sedi,krzavi,iskrivljeni,bez zuba,bez zdravlja.Sada više nisu srećni...

Dok je znoj lagano koračao niz čelo,njegovo telo se njihalo,levo desno,uspavljujući umornog mladića.San ga je nadvladao,i kapci su mu otežali.Njegovo mlado lice je ostarelo,i smeh je napustio njegovo telo.Problemi su mu bili stalni pratioci,i nisu ga napuštali ni jednog trena.Rane iz rata su trnule,a sećanja nisu htela da odu.Sve je mislio,da će tragedija da prođe.Mora proći...Samo je pitanje dana...Tako je mislio prve godine.Tako je mislio i narednih godina.I onda,kada su nadanja počela da blede,i dalje je mislio,kako mora da prođe...Jednog dana mora da prođe...Ali,sad,posle 20 godina više nema snage da se nada,jer sama pomisao da sve to zlo traje dve decenije,duboko plaši,a slomljeni životi,polako blede,ostaju u zaboravu,brzo nestaju...Ovi ljudi su prepušteni đavolu i sebi,zaboravljeni,nevidljivi.Niko im nikad nije rekao:“BRAVO!“,ili,“ŽAO MI JE“,ili,“PONOSIM SE SA VAMA“,ili da uputi bilo koju iskrenu reč.Umesto toga,kljukali su ih,i kljukaju ih raznim lažima,licemerje!

Ljuljao se,tonući u san.Maštao je o hrani koju će da kupi danas kada dobije platu.Treba da plati ćerkici obaveze u školi,i račun za struju...Ostaće mu za kilu mesa,i svežu salatu.Srce mu se stezalo,a ono malo zuba što je ostalo,je stezalo suzu.Žena će i dalje da nosi staru odeću,a on stare pantalone.Ostareo je pre vremena.Bio je starac sa ličnom kartom mladića.

Opet zabušavaš!-probudio ga je nadzornikov glas.Pritisnuo je peglu,i vukao je po tkanini,do uglačanja.

Samo sam se zamislio...-prošaputao je...

Narednih sati nije čak ni maštao,samo je čekao,daveći se u oblaku pare...Prolazio je i zadnji,12-ti,sat...Sirena je označila kraj...

Čekali su platu...

Otvorio je odrezak,a na njemu je pisalo 3000dinara.40 eura.30 dana,12 sati dnevno,za tri crvene novčanice...To nije dovoljno ni za jedan pošten porodični ručak!

Opet je njegov duh bio ne slomljen,nego smožden.Pojavile su se nove bore,nove sede dlake,a ćela je sve veća...DOKLE ĆE OVI LJUDI DA PATE!

Ne možemo živeti po kalupima društva,koje se menja,i koje teži raspadu,bar ne svi.I šta je onda čudno,ako se neko posveti sebi,i svom životu,svojoj želji,da bude svestan.Život je samo jedan,a ne postoje dva ista čoveka.Zašto onda stvarati uniforme?

Od najvećeg frajera na svetu,sada je ostao nezaštićeni,mizerni lik koji je milio u tami,sećajući se svetlosti i života.Knedla je probijala kroz grlo u uši,i više nije čuo ništa sem drhtanja samoće koja ga je gušila.Da li će preživeti i ovu muku?Sve se pretvorilo u veliku laž,laž u kojoj je on bio žrtva.Žrtva prijatelja,lažnih prijatelja.Sve napore koje je činio za njih,sve neprospavane noći,i sve sumnje koje je krio negde u duši,sada su se razbile o njegovo čelo,i ukrale mu snove koji su mu bili preko potrebni.Snovi u koje bi pobegao,u kojima bi živeo neki drugi život,sa nekim drugim ljudima.

Opljačkali su mu telo,opljačkali dušu,slomili volju.

A verovao sam da ljubav može da pobedi zlo.

I na kraju su ga žrtvovali tom istom demonu.Vratili su mu se sa krvavim rukama,poniženi,ne slušajući jecaje u tami...Do jučerašnja najveća faca na svetu,postao je jadno usamljeno dete,uplašeno od mraka,koje se sklupčalo u mraku...

Gitara je počela da cvili u molu,a pesme su postale obojene bolom.I kad je otvorio srce,prvi put u životu,pustoš se nastanila u njemu.Tonovi su vibrirali u njemu,kao i u sobi,u svemiru,sećanjima,želji.Nje više nema u njegovom životu....

Kola hitne pomoći su jurila gradom.Sirena je vrištala pustim ulicama,koje su drhtale...Retki prolaznici su mileli hipnotisani...Kapljice znoja su se spuštale niz hladno čelo,obilazeći guste obrve,i nastavljajući niz obraze,gde su se tanjile,i pretvarale u trag.Pogled je bio uperen na staričine usne,koje su stegnute krile neki zagonetni monaliza osmeh.Šta li je bilo u njenoj glavi?

Bolničar se povremeno okreće.

Ovo je bio poslednji,i najveći,najslađi,najsporiji udisaj u njegovom životu.To je bio taj poslednji sekund,u kome se zrnce peska,gegajući se levo desno,spuštalo na dno,kod svojih prijatelja.Poslednji sekund!Na njemu je okončan ovaj život.Njegov život...U njemu je shvatio da je sve bilo promašaj,i da je jadniji od onog siromaha koji je svakog dana prosio u njegovom restoranu.Shvatio je da nije učinio ništa dobro,da je živeo u lažima,da nikoga ne voli,niti iko njega voli.Tragedija.Zašto sam bio to?Da li ću imati drugu šansu?Bojim se da je odgovor NE!Time je tragedija veća!

-E,brate,kakva je to makina?

-Moja makina,misliš?

-Da.Kakva je to motorčina?Honda?Jamaha?Koliko kubika?

-Jeste,Honda...Hiljadu kubika.Doterao mi burazer...

-Al je strava!Baš je lep...Koliko ide?Mislim koliko brzo si ga vozio?

-Pa graviran je 280,a ja sam ga vozio 200 po gradu...

-Hoćeš da me provozaš jedan krug?

-Brate sedaj!Ima da te obrijem.Samo sedi i ne pomeraj se...

Hiljadu kubika je počelo da prede...Krenuli su da vrište ulicama velikog grada.Obilazili su sve redom.Smejali se.

-Ej,brate al je ovo dobro!Moram i ja nabaviti jedan!Jiiiii!

Dodali su gas,prolećući ulicama.Motor je vrištao.Oni su se dovikivali.Radost je bila u njihovim mislima i ušima.

-Al je dobro.Koliko idemo?!

-Nije brzo 170!

Kombi hitne je žurio.Sirena je razmicala vozila ispred.Starica se nije pomerala.Ukočen,tajanstveni osmeh,i dalje je krio tajnu.Prolazili su preko raskrsnica.

-Brate!Jel vidiš hitnu?

-Vidim.Što?

-Vozi za njima!

-Drži se!

Sajla gasa se zategla.Motor je kao leptir leteo za kombijem Hitne pomoći.Kako su samo uživali...

-Brate pazi!!!

Kočnice su kočile,delovi motora su škripali,varnice su smrdele...Auto je bio zgužvan,a motor više nije postojao...Okupljena gomila je plakala,gledajući njihova mlada nepokretna tela.Sirena je nestajala u daljini..Smrt se spuštala na ulicu...Mrak...

Cvrčci su svirali,žabe su pevale,i taj milionski orkestar je pratio kretanje debelog meseca.Divljaci su veseli sedeli uz vatru,pričajući o pređašnjim događajima.

-Gospodine Darvine,gospodine Darvine,dođite,molim vas!Molim vas pokažite im one slike...

Pogledao je torbu čiji je kaiš bio prepolovljen.Pogledao ogrebotinu na ruci.Duboko udahnuo,dohvatio torbu sa crtežima i krenuo ka vatri.Milioni varnica iz vatre se pridružilo milijardama zvezda na nebu...

Stan je bio u haosu.Vetar je izlupao prozore,a kiša je napravila poplavu.Kavez sa pticama je raspadnut stajao na podu.Jedna ptica je bila zgnječena.Druge nije bilo.Počeo je panično da traži prijatelja,ne obraćajući pažnju na lom.Već je izgubio nadu,kad ugleda mokru ptičicu,kako škrguće kljunom,nešto mu govoreći.Uzeo je pticu,poljubio je u glavu,i prišao prozoru.