SPACE BALLOON

                                               11.01.2009. 

                          Овако сам се грејао ових дана....Гледајући десктоп...Маштајући о срећи...

              А напољу је било овако.

                                           09.01.2009.

                                                                                                          Ееее,мајмуни.....Прво једно објашњење.Ево мало и другог,матерњег писма.Да не заборавимо.Објашњење је у вези блога.Он је некаква замена за сајт.Било је лакше покренути блог,али ради се и на сајту,тако да ће ускоро бити новина.Блог ми је ограничен за многе ствари,јер то је само блог.Стога ће се ствари средити.Блог ће и даље функционисати,и бити место мојих коментара на дневна збивања,и остале ствари које муче обичног човека,скретаће се пажња на одређене ствари,и ко зна чега ће ту све бити...Јер као што знамо,КОМПЛЕКСНО и ДИНАМИЧНО!
А сад почињемо.
Шта паника?Не, мислим да је време за РЕВОЛУЦИЈУ!Велику светску револуцију!Али да,ако може да ја седим код куће,па ме ви контактирајте кад се све заврши...Јер немам више снаге.Моја енергија је потрошена у борбама са ветрењачама.Али како онда да се добије битка,кад нема ко да је води?Па никако.Или никад неће ни бити битке,или нешто ново трба да се деси...
Сад смо на зими,минус стеже,али и даље мирни.“Динар опет ослабио...Криза коју смо очекивали да ће стићи средином ове године је у ствари стигла у новембру...Треба да остварите динарску штедњу,да би комшија могао да плати стан,да би имали ново радно место...Грађани су отишли код рођака на село да се греју...Европа нас воли...“-ово су само неке од информација које слушам са ТВ-а...Ово се граничи са неким научно-фантастичним филмом.Као нека Зона сумрака! Што лажете сељаци?Сељачине!Па убисте се од приче како динар неће пасти,чак да ће ојачати,како ћемо искористити светску кризу у нашу корист,а сад,динар пао,криза стигла прошле године,има и горих случајева.Шта? То треба да ме утеши?Ко је то рекао за динар,економију?Ти!Одлично.Узми своје ствари и тутањ са тог радног места.А узгред,проверите његов историјат,наравно и материјално стање...Да видимо шта се ту радило.Пази још тог лицемерја,позива те да штедиш!Од чега?И још у динарима који катастрофално пада!Какви негативци!Какав безобразлук!И још ватају на емоције,као солидарност,комшија да плати стан,радно место...Треба им узети све те њихове станове,и поклонити комшији,што да се човек пати цео живот отплаћујући стан...И то неки убрзано изграђен,изфушерисан стан,који не вреди ни упола цене коју комшија треба да плати,али главно да се „тајкун“ опарио,а посредник огребао...
Сви ти дотерани, „лепи“ људи,људи на позицијама,плате лепе,лепе,свако би их пожелео,излазе пред камере и лупетају ли лупетају,нигде краја.Ма дај једну шамарчину нек им неко одвали,да им зазуји у ушима.Можда им прочисти уши,и можда тад чују своја шукетања.Можда се тад постиде.То је као кад неко краде,а казна га никад не стиже,и он опуштено и даље краде,што да не?Али ако зна да је казна за крађу одсецање руке,хмм,баш му се и не краде...Е тако код нас политичари и остала багра,раде шта хоће.Нико их не кажњава,и они,што да не...
А,да.Ти налицкани,добро ситуирани ликови,који неби ништа мењали,пошто им је овако савршено,се појављују,и причају бајке,можда и басне.Ја их ништа не разумем...
Пази шта су данас булазнили,после свега што су допустили да се деси.Прво су форсирали људе да уводе гас,са свим предностима тог енергента,људи се одрицали,задуживали,неби ли то приуштили и олакшали,чак улепшали свој живот,и сад,и шта сад?Нема гаса!!!!!!НЕМА ГАСА!!!!!!!!
Кажу да навучемо ролетне,да се обучемо у што више слојева,да вратимо старе пећи и шпорете,које су оцрнили кад је требало увалити нови енергент,шта су још рекли?Да, као угасимо сијалице,нађите неки хоби који ће вас држати у кући,у активном стању,пази сад објашњење.Као хоби ће те загрејати и одвући пажњу од стварности и хладноће!Па јебо те,извињавам се за ружне речи,али...Зар то није неозбиљно,благо речено?И онда кад замислиш све то што ти саветују,то изгледа као ,не средњи век,него као камено доба,где неки чопор огрнут у нека крзна,лежи у гомили около огњишта....Па зар је то наша Србија?Европска Србија!Износили су разне планове развоја,напретка.Свака странка се разбацивала убеђењима како ће они донети високе стандарде,супер живот!А сад?ШТА СЕ САДА ОВДЕ ДЕШАВА?АЛО,КРЕТЕНИ,ШТА СЕ ОВДЕ ДЕШАВА?
Какви џемпери,какви кредити,какве сијалице,потрошачи.Немам пара ни за гас,а не још за дрва,шпорет,џемпер...Какав кредит,преживљавам већ деценију и јаче...Сијалица?Већ годинама је од 45W!
И мислио сам како овај блог неће бити револт,али...Ова зима га је покренула у том смеру...
Можда ће се нешто слично десити и у људима,у мени,у лику који седи и чека да му други донесу слободу,или можда само достојанство живљења.Можда постоји кап која ће прелити чашу!

 Пс.Не користим гас.То ништа не мења.И заболе ме уво за „електронски правопис“.

        Misliti na glas. Živeti u ovom haosu, u kome samo licemeri mogu da se smeju, da kao uživaju. Gde god da kreneš, i šta god da uradiš, pa čak i da samo poželiš, ne valja. Život ide svojim tokom, noseći te. Ne znaš gde, ali te nosi. Sve čekaš da se vratiš na svoj put, koji si poželeo, ali, to se ne dešava. Nema pravila. Sve je kao neka stihija. Sve je nametnuto, i ništa se ne pitaš...

Završili su neku školu, fakultet, i već sutra su na lepom radnom mestu. Lepa plata, ništa se ne radi. Pre njih su mnogi dolazili da traže posao na isto mesto, ali je odgovor bio NE. Nemamo potraživanja. I onda je dete „uglednog“, “kulturnog“ sveta lagano završilo svoju „mukotrpnu“ školu, pohađajući je na nekom privatnom univerzitetu, koji radi pod motom „KOLIKO PLATIŠ-TOLIKO I DOBIJEŠ“, “teško“ živeći u svom stanu, sve te godine... Sada je diploma tu. Treba se zaposliti. I to što bolje, jer nema smisla da naš bude gori od komšije. Okrenuto je par kontakata, otvoren konkurs, ako treba i novo radno mesto, i naše dete je uspelo! Tako je marljivo studiralo, sve ispite dalo u roku, sve visoke ocene, evo i sad se zaposlilo, i to znate gde! Evo već je kupilo i kola, stan, motocikl, bicikl, čamac, vikendicu, nove stvari...S ve samo. Ma ljubi ga majka, i njegov taja... A eto baš se namučilo.Naše malo dete....

KAKVO LICEMERJE!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Dok drugi preživljavaju u agoniji sopstvene agresije, nezadovoljni stvarnošću, oni se debilišu. Imaju ne dvojne, nego milionske standarde. Crno može da bude belo, a ako treba i zeleno, samo je pitanje cene. U javnosti poznati kao učeni, pošteni građani, puni pravih principa, a iza, u njihovim željama sve ključa od nepravde, od pohlepe...
I onda kada sve to vidiš, kada ti se to svakog dana razbija o glavu, tražiš neku nadu, koja kao da ne postoji, kao da je sve totalno loše i tragično... A opet nisi to ni sa čim zaslužio, čak naprotiv, zaslužili smo pažnju i poštovanje. I to bezgraničnu! Kada bi imali da se uhvatimo bar za nešto, za najtanju slamku, samo da imamo neku nadu...

Bez obzira na sve poslednji sekund života čeka, na sreću sve. Bez obzira na pare, na lepotu, na moć. Tamo su svi isti. Tad je pravda jednaka ka svima. Oni dobri odlaze na lepo mesto sa zadovoljstvom što su bili ono što jesu, koliko to god bilo teško, a oni loši ostaju zarobljeni u tom sekundu, gde im je sad sve jasno, gde se kaju i žale što nisu bili bolji. Sad više nema licemerja, više ništa ne pomaže! 

Dok je noć odmicala na sitnim kapima kiše, koje su sipile, umesto pahulja snega, noseći još jedan dan u sećanje, marljive ćelije mozga su varile najnovije misli, nova analiza.
Kako su ljudi postali robovi novog sveta, i to ne obični robovi, nego zadovoljni robovi, a opet nesrećni i slabi... Bezosećajni... Mislili su samo o sebi, sami su sebi samo bitni. Ograničenost... Njihovi gospodari su im dali organizovan život, zabavu, top liste, ciljeve i želje, radne časove i slobodno vreme. Šta god da im se ponudi van toga, za njih je gubljenje vremena,opasnost. Dobili su i osećanje da su bitni i važni, da lakše podnesu teško breme. A za one nezadovoljnije, organizovali su i buntovne teme. Stvorena je harmonija, robovi su srećni, i brane postojeće stanje. “Sve“ su im dali, i sve su im uzeli... Gospodari, ti nepoznati ljudi... Kada su, i kako postali tako, toliko moćni?  

       Duboko u sivilu jednog običnog dana, negde u srcu, ili bar negde u njegovoj blizini, negde u grudima, treperilo je jedno “biće”… Pesma ptice sa ulice, pesma iz daljine… Dok je hladnoća stizala, I dok su mnogi cvokotali zubima, tela zaljubljenih su se topila u njihovoj mašti. Usamljenost je postala prezir, a prezir je postao bol. Vrata su zaškripala, I buka je počela. Sa svih strana zvuci života, zvuci rasplamsalog žara. Muzika se provlačila kroz uvo, kroz kosti pravo u mozak, gde su je vredne ćelije prerađivale u zadovoljstvo. Zadovoljstvo ljubavi. Kao nekakva harmonija. Pripadnost istom svetu… Iskorištenom svetu, koji se jecao tiho. Dostojanstveno je čekao. Čekao je da sve stane. Konačno da stane… Mislio je da će se probuditi pre kraja.
Pogled se razvlačio, zajedno sa kapima, koje su kvarile sliku, te zimske večeri. Žmigavci usporenih automobila, sneg koji se topi, vlažna površina puta... I kako su kapljice klizile na dole, tako se rađala nekakva tuga, rastao je strah... Samoća... Usamljenost. U daljini su se videla svetla. Osvetljeni prozori... Pomislio je da je to novogodišnje veče... Mesečina je danima grejala hladne noći. Otvorio je prozor, želeći da pusti malo sjajnog, i hladnog, mesečevog vazduha. Šta su govorili svi ti snovi?
Točkovi lokomotive su zaškripali. Voz je lagano krenuo. Klizio je kao usnuli puž. Zvuci su bili čisti i jasni, jer to je bila madrugada. Madrugada. Izraz koji koriste Portugalci za period noći, koji predhodi danu, svitanju. To je bio trenutak pre zore... Rosa se cedila niz lišće, hladeći kamen. Čule su se prve ptice, koje su se budile sa prvom svetlošću... Prozori su bili musavi i zamagljeni. U vagonu je bilo jedva nešto toplije nego spolja. Putnici su kunjali, zašuškani u svoje jakne. Čuo se samo takt pragova koji su se ugibali pod šinama, koje je pritiskao voz. Sivi predeli su se nazirali kroz pomrčinu. Miris mediterana se uvlačio u nos...  
Njihove glave su bile spojene, oslanjajući se jedna na drugu. Kao da su sanjali isti san. Nisu se micali. Činilo se kao da im nije hladno, kao da ne osećaju promaju, koja je strujala kroz vagon. Ne. Oni su bili u svome gnezdu, u kome su njihova srca stvarala paperje ljubavi. Blaženstvo na njihovim licima... Takt šina je i dalje mamio san, putujući kroz prevoje i doline...