SPACE BALLOON

spaceballoon022@gmail.com

                                                                                   НЕ ОТИМАЈТЕ ДЕЦИ ОСМЕХ

          После дугих топлих дана, уследила је хладна ноћ… Између кратких удаха и издаха...Време се пореметило. Хладноћа је смењивала врелину, а расположење је остајало исто. Нервозно незадовољство.
 Док се тресла, и док су јој сузиле очи, њен језик се отезао на црвеној крпи. Била је уплашена, али и срећна. Срећна што није сама, што је неко воли. Месец се дизао. Звезде су сјале. Биле су чисте, и далеке...
Деца су покушавала да заспе... Њихове мисли су биле заокупљене маштом о њиховом новом пријатељу. Пријатељу који ће их толико обрадовати. Вртели су се по кревету бирајући име. Име за свог миљеника. Какви ће бити? Колико ће их бити? Једва чекам сутра...
Када су коначно утонули у сан, и тамо су их чекали. Чекали су их њихови кучићи. Били су тако мали и тако слатки. Само су нежно стењали. Онда су трчали заједно по пољу. Скакали су, јурили се...
Дечја тела су сад мирно лежала у постељи, а на лицу срећа. Срећа, која је сваким даном све ређа. У хаосу отимања, контрастима морала и жеља... Породице које су се распале, и држе се на танким везама опстанка... И деца која су рођена као одрасли. Деца која нису имала детињство, које би било безбрижност. На њихова мала срца, се сручио читав сурови свет. Живећи у томе, нису имали кад да се смеју. Проблеми њихових родитеља су постајали и њихови проблеми. А њих је било много. Превише! Тад је њихов осмех постао реткост. Њихова лица хладна , а у срцу бес. Бес са разлогом...
И док се месец дизао, чинећи од ноћи дан, грчеви њеног стомака су избацивали нове животе. Нове играче у овој суровој игри. Нова бића које не чека ништа добро. Рођени каo вишак... Непожељни...
Лизала их је мајчинским језиком, правећи од њих живе лоптице. Сад је већ лежала уморна. Гладна. Жедна. Кучићи су сисали.Њихов први оброк. Слатко млеко, које ће им дати снагу и моћ.Њихова прва информација о животу...
 Стењали су сити, прибијајући се уз топло мајчинско тело. Њене очи су се склапале. Тонула је у сан. Сви су спавали... Мајчино срце је куцало, а снови су се одмотавали. Она, њена деца, и деца. Деца из зграда. Деца која су је прихватила, заштитила. Дала су јој дом испод њиховог степеништа. Дала су јој љубав. Она их је безгранично волела, а они су то знали.
Први врабац се стидљиво огласио. Дан је стизао. Затим се огласио читав птичји свет. Њихове приче су се преплитале, будиле... Ускоро су кренули и кораци, аутомобили. Сад је град већ био у својој узлазној путањи активности. Сунце се дизало и грејало, обећавајући врућину.
На црвеној крпи и даље је лежао њен уморни језик. Њене крупне очи. Дахтала је чекајући своје пријатеље. Требало јој је мало воде.Нежна рука љубави.
 Кучићи су спавали...
А деца? Деца су већ хитала напоље. Једва су чекали да сване. Нису доручковали, нити се умили, него тако, још неразбуђени, снени силазили су низ степенице. Свако је желео да буде први. Да први види, и објави осталима велику вест! А и да има ту привилегију да први изабере свога љубимца!
Ускоро је испод степеништа постало веома живо. Деца су се радовала. Смејала! Гледали су радознало мале пуфнице које су пузале затворених очију, незнајући где да крену. Кујица је стајала напољу машући репом. Имала је потпуно поверење у своје пријатеље. Донели су јој воду, млеко, храну. Чак су јој купили и огрлицу против бува.Донели су јој срећу. Осам кучића је пузало тражећи мајчину сису. Већ су почели да цвиле. Мајка их је чула уставши из загрљаја дечијих руку. Сви су били срећни! Пришла је кучићима, оњушила их, мало полизала и легла. Дремала је. Мале пумпице су вукле млеко. Деца су гледала, мазећи мајчино чело. Она је махала репом. Време је клизило...
Од тог дана за децу су почели нови дани испуњени маштом, осмехом и игром.
 Одрасли су пролазили поред, несхватајући колико је све то важно. Нису разумели своју децу... И не што нису могли, или желели, већ због тога што се њихов живот претворио у патњу. Њихове мисли су окупирали проблеми, нигде места за срећу... 
Винка,Јована,Сандра,Неда,Ана, Мина, Наста, Лука, Наташа, Стефан, Богдан,Анђела, Миљана и остали клинци из краја су нашли своју срећу дружећи се са Боником, једним тужним псећим животом, коју је обасјао срећни зрак. Луталица. Избачена из дома, препуштена судбини. Људи, или држава у име тих људи пресудила јој је смрт. Смрт, зато што је пас. Али зашто таква казна једном добром бићу које није учинило никакво зло?
Деца су опет испала боља од одраслих. Паметнија, искренија, храбрија, што у ствари и јесу. Рођена су чиста, и једино их живот меље, правећи од њих хладна лица...
Заштитили су једно добро биће, које им је донело срећно лето. Један прелеп распуст којег ће се заувек сећати. Пас их је спојио, ујединио, помирио... Постали су пријатељи...
И сваког дана, већ у осам сати, док се буди јутро они су већ испод степеништа са својим керићима који једва чекају да се појаве деца. Добили су и имена. Шапица, Пати, Блеки, Леси, Мери, Клоки, Пуфка, Корки. Заједно проводе дане играјући се, непримећујући да пада вече. Родитељима није лако да одвоје децу, понекад се и љуте, али у дубини душе драго им је да виде осмех који и њих враћа међу живе...
И сада се питамо шта је исправно а шта не? И увек се све сведе на искреност, на истину са једне стране, и лицемерје и лаж са друге стране! На жалост скоро увек побеђује лаж! А људи, људи су толико осакаћени да више нити могу, нити желе да се боре. Толико пута су покушали, толико пута су веровали, и увек су били преварени. Сада су скамењени... Више не реагују.
И љупка Боника је могла да буде мртва, да је нису заштитила ова деца. Храбро се борила за њу. Почев од шинтера, преко родитеља, до љутих комшија. Али деца су победила, и треба да им се дивимо, да учимо од њих!
Идући градом наилазим на сличне приче. Свима је заједничко пријатељство. Пријатељство злата вредно у овим лудим временима где се људи деле. Само се деле и мрзе друге. А сви смо исти. Потпуно исти, у истој причи.
Решење постоји. Мора да постоји, и да задовољи све стране. Да ли је решење ове приче АЗИЛ. Азил за псе. Морали би да питамо за мишљење децу...
Азил –логор смрти? Никако! Не!
Азил-нешто као слободни, уредни, врт, где би људи долазили на одмор, дружење, и шетњу... Што да не! 
У сваком случају имамо стручни тим тј. децу! 

 

  

  

 

Deep in the softness of the rain drops, mesa are all these, the
secrets of matter. Substances that will be the rate. As will be the
rate of all words, all the sounds. The drop-down and caressing the
layers, they exchanged stories ... Stories about the colors, the
shapes. Now everything seemed closer. Gloomy city, and gray
dissatisfied  people. Somewhere in the rain ... Broken umbrellas, wet
feet, circles under the eyes, on their heads hats. Rain falls. Nature
itself, and fresh. No people ... Lonely hearts are beating sad, because
they are still alone. The leaves are squeezing tears. They fell down,
and are absorbed into the ground. Cold soil is waiting the winter.
Band the branches and leaves are moving, the wind is coming from the
eastern steppes. Clouds are descending down, entering the foliage.
Rain ...

После много година проведених у братоубилачким ратовима, дочекали смо нови рат... Тада су сви били угрожени, и није се могло побећи од тог зла... И даље смо у мраку, у којем су се људи претворили у сенке. Обојени су једном бојом лицемерја, из којега све тече... Да ли су то бомбе или лажи, више није ни битно!

 

 

                                                                       Јак                                                                                

 

                                                                Нико није толико
                                                                Јак,
                                                                Да може да буде
                                                                Сам...
                                                                Сам у свету,у
                                                                Којем врве
                                                                Све те приче.

                                                                Камен се некада
                                                                Заледи,и
                                                                Пукне...
                                                                На мале делиће...

                                                                Дете се смејало,
                                                                Не бројећи дане,
                                                                Јер, било је 
                                                                Срећно.
                                                                Ново време,боре,
                                                                Успомене...

 

STRONG

 

No one is that

Strong,

To be

Alone…

Alone in the world,

Teeming with

All the stories.

 

A stone sometimes

Frozes and

Breaks apart...

Into small pieces…

 

A child laughed,

Not counting the days,

For it was

Happy.

A new times, wrinkles,

Memories…

 

 

 

 

Ипак ћу морати да напишем коју реч, као лични утисак о овој књизи, овом човеку, овој причи тј. начину поимања живота, који, мислим води ка срећи... Али не оној инстант срећи коју размажени људски род замишља када је споменемо, него стварној, великој срећи која лежи у скромности. До те скромности се може доћи на разне начине, а један од њих је и кроз исхрану, храну... А како тамо стићи, нам говори, како га неки називају, велики учитељ Арнолд Ехрет. Читаћете сами, тако да нећу препричавати садржај тог учења, или можда и хоћу некад, на неком другом месту, али сад не. Инспирација ме више води на баналну причу из живота, и чудни преокрет. И онда када помислим на сву интелигенцију, не „интелигенцију“, која трага за решењем глобалног људског проблема, који је та наша неусаглашеност са околином, не хармонија са истом. Наравно сви проблеми су произишли из тога. Многи имају нека привремена или неконкретна решења, али право велико решења је још увек негде далеко. Опет, мислим, као што сам негде и написао, а инспирисан Теслиним размишљањима и тезама, као и другим научницима, не „научницима“, да је решење ту негде испред нашег носа, и само треба да будемо, не знам ни сам коју реч да употребим, али рецимо паметни, чисти, па да га видимо. Да га видимо... Осетимо. Тако је обично и бивало кроз историју. Највећа открића су била толико банална, да су вређала... Научници исмевани, прогањани... И тако у свој тој, или овој ситуацији која подсећа на свињац, и то онај свињац који је направио човек да држи заточене животиње у својим говнима, у којима се рађају и умиру, у којима једу. И онда тај исти човек гледа те несрећне животиње како су наводно прљаве и нижа створења у односу на њега... Али те животиње су чистије, боље, лепше. Само их је он учинио јаднима. У природи никада не би допустиле себи такав живот... Али, да се вратимо на ситуацију која подсећа на свињац. Хаос. У тој ситуацији никако да испливају праве, паметне вредности, које ће учинити неко добро. Такве вредности, као и размишљања, сазнања, открића, бивају прогоњена и одбачена. На овом месту нећу улазити у анализу тога, зашто, ко је крив.... Углавном знам да Арнолд Ехрет није нити први, нити једини који је доживео неправедну судбину. Са друге стране постоје људи који су уз њега. Не из неких ниских побуда, него зато што су у његовом раду видели, осетили, неку истину... Некима је можда то баш било потребно! Ево га један пред вама...

После 15 година студирања, или боље рећи проучавања, живог света, тј. биологије, нашао сам се у чудној ситуацији. Осећају који је најближи изразу „буђење“. Буђење из нечега, у нешто. Наравно, сав теј терет на слабим леђима. Сав тај притисак околине, ближе и даље, глобалне, који ломи све редом, и прети даље. Ућуткује агресивно, и без компромиса. Жели да те врати међу већину која ћути. Смеје се као срећна, и ћути... У ствари су несрећни, и можда немају снаге. Али очигледно имају страха... И тако, сад већ давних дана, почињу прва запажања да нешто, у ствари ништа, није како треба. Почињем да увиђам неке квалитете и предности, који се појављују након промена које уводим. Промена за које је потребна храброст и истрајност. Моћне ветрењаче се окрећу и раде против тебе... И, на срећу, увек сам чекао, нисам одустајао. Ако бих се превише исцрпео, мало бих се примирио. И даље чекао. Одлучио сам да истрајем заувек. По сваку цену. Морао сам да себи докажем, а онда и покажем. И даље чиним исту ствар, на разним пољима. Ветрењаче и даље покушавају да ме измрве на свом моћном точку, али идем даље... Тако је било и са храном, исхраном. Не сећам се тачно кад, али сам увидео да један дан гладовања, како сам то звао, или природног поста како Арнолд зове исту ствар, ми доноси некакву енергију и снагу, у сваком смислу. Било је тешко одупрети се жељама великог гурмана, и свој тој храни која ми се нудила, нарочито у овим тешким временима када је опште присутно сиромаштво. Храну коју сам обожавао. Месо, масти свих врста, све слатке ствари. И то у огромним количинама. Био сам пример нездраве исхране за сваког. Вегетаријанца, све могуће популарне дијете, правци. Ови, они... Али без обзира на такву нихилистичку исхрану, увидео сам колико су ти моји гладни дани делотворни. Они као да су неутралисали сву ту штету. И онда, пошто ми је исхрана имала изглед изломљене амплитуде, појављивао сам се у различитим издањима. Околина је то увек примећивала, и као по правилу није уважавала оно што сам им говорио, него су имали своје конструкције, као што их и данас имају. Добијао сам увек непријатне коментаре, што је као неки стандард, типа „... Ју, ал си се угојио. Као свиња си. Погледај колики ти је стомак...“, па оне у другој крајности, када сам имао низлазни период и када сам мршавио, као „Јебо те. Ал си мршав! Јел имаш ти шта да једеш? Јеси болестан?“. Прво сам се нервирао због њих. Њих који су били „велики стручњаци“. Сви су имали своје дијете, са циљем да изгледају лепше. Никад нису схватили да не можеш да живиш дебилан живот, и да свој изглед, који је резултат тога живота, конпензујеш на неки лак начин. Неки су као фаворизовали спорт, други нису могли а да не једу 5 пута на дан, па су то оправдавали одређеним намирницама у одређеном оброку, други су и даље омаловажавали све и преждеравали се свакодневно... У главном коме год да се спомене глад, одмах исмевање. Моја запажања у вези утицаја на дух и вољу, карактер, тог истог поста, нису их занимали. Гурали су пуна колица намирница, трудећи се да купе што скупљи производ, као самим тим и квалитетнији, и уживали у некој надмоћи као здраве исхране, у односу на друге који су јели јефтинију храну, самим тим и неквалитетнију... Углавном су стално јели. Имали изразе типа: нисам ништа доручковао-ла па ми је лоше, ал сам се разбио од клопе, итд. Ја сам причао причу, која је за њих била јадна и глупа. И онда игром случаја, случајно у једном турнусу разних књига, које сам преко једног пријатеља скидао са нета, нашле су се и две књиге Арнолда Ехрета. Постом до здравља, и Храна без слузи. Већ на првим страницама сам био охрабрен, и схватио да причамо исту причу. Наравно Арнолд је озбиљно приступио изучавању тог феномена. Али како год, подршка је стајала у тим књигама. И даље, размишљам о целој тој причи, и не прихватам је механички. Заједничко нам је да смо увидели колико човек може да добије уз мало одрицања, на свим пољима. Онда, он износи теорију хране која садржи, и, или, ствара слуз, која гуши организам. Једини начин да се организам ослободи те загушујуће слузи је гладовање, или природни пост. Никакво јело, само пиће неке здраве течности. Али не неко малоумно гладовање, које би сви „пожелели“. Многи би гладовали ако треба и месец дана, и да постигну свој циљ, и онда по старом. Али то је глупо. Већ познат мој став о људској размажености, је наравно и овде држећи. Све би, а да се не потруде. Од тога нема ништа! Ово је пут без повратка, јер је пут на боље. Али да се вратимо причи. Помоћу глади се организам очисти, пошто, као и сви природни системи, поседује способнос обнављања и рећи ћу аутопурификације. Тај израз се користи код појаве када се рецимо река, која је загађена, врати у чисто стање ако то загађење престане. Аутопурификација. Једна лекција из једног испита... И, када се тело коначно очисти, избаци ту слуз, долази друга фаза, а то је исхрана храном која нема слузи. Ехрет наводи у својој књизи које су то намирнице. На првом месту свеже воће, и никако месо,нити житарице. И ту се опет налазимо на заједничкој фреквенцији, пошто сам задњих година почео да фаворизујем домаће сокове, а избацио, не потпуно, акохол. Алкохол? И то не због његовог хемиског састава него због ефекта, тј. опијања и понижења пред самим собом када се отрезниш. Значи воће да, месо не... Али велики месојед не може преко ноћи да се одрекне великог задовољства. Тако и јесте. Мада, сам имао резон, а још увек га разматрам, како то штетно дејство те лоше хране може да се неутралише са мојим гладним данима. Тако и јесте, потврђује Ехрет, али не на дуже стазе. Воће... Воће? Нисам му, морам признати придавао толики значај... У својим размишљањима у домену еволуције, ишао сам до давних дана, када се, ако прихватимо теорију еволуције,једна грана одвајала и даље еволуирала у данашњег човека. Данашњег човека који једе све. И тада сам размишљао о томе, да је уствари воће то што је његова природна храна... Али опет, све те пирамиде здраве исхране коју подржавају данашње научне институције. Лекари,доктори,биолози, и др. Зато је ова књига и значајна. Подршка...

Трећи моменат је скромност. Није потребно јести много. Напротив. Јако мало. Толико мало да нећу ни написати колико. То пре ове књиге нисам знао. Слутио да, али нисам примењивао. Постојао је страх. Скромност, која је за мене највеће достигнуће ове теорије. Чак значајније и од здравља. Скромност која уздиже човека, и од њега ствара право људско биће. Онакво какво треба да буде. У складу, у хармонији. Али шта се ту дешава?Како ићи у провод на гутање дима, и дерање грла, а о сцени комуникације и вредности које владају у граду да не причам? Како ићи на разне закуске, роштиље и остала ждрања? Како се напијати и дрогирати? Никако! Ниси у кафићу него у некој природи. Не опијаш се ни са чим, него уживаш у заласку сунца. На храну не трошиш паре, док други на исту потроше све. Кухиња ти није потребна јер ништа не куваш. Не идеш код лекара, јер си здрав, а и у правом смислу и образованији од тих лекара. Лекара који и даље причају оно што су научили у школи. Погрешно. И тако даље, и даље... Углавном постајеш у сваком смислу бољи.....

И да скратимо причу. Прочитајте ову књигу, и бар на тренутак заборавите на своја его срања. Допустите да нешто допре до вас, јер ви нисте на врху, где сте се самовољно поставили. Рећи ћу само да је ова књига изазвала одређене позитивне реакције у мојој околини, и на опште задовољство, покренула неке људе. Сви смо ми још на почетку. Али да би негде стигао, мораш да кренеш.

Ово није нека наивна литература  у мору разних теорија здраве исхране. Ово је решење глобалног проблема. Промена појединца, који чини народ и државу, а сви они човечавство. Сада је јасно да овај хваљени и подржавани цивилизацијски тренд не ваља, пошто нас је довео тако брзо до краја. И свако има право да омаловажи све, јер је у праву. Ова машина се захуктала и неће тако лако да стане, али ће се то десити. Пре или касније, са тобом или без тебе. Невероватно је, како је решење ту пред нама, а не узимамо га. Шта може да уради прескакање доручка, или један дан не јела. Много. У ствари све. Тад све пада доле. Прича о медицини, лицемерне приче о правима, профит и цела економија. Тада ти ништа не треба, јер ти је потребно мало. Ово је дубока прича која води до истине, и природног човека.

 

                                              Postom do zdravlja

Nakon prelaska na Waerland1 prehranu, za vrijeme jednog mog posjeta Americi

(moja sestra je bila tamo udana), nećakinja mi je dala kao lako štivo prije spavanja jednu

knjižicu bračnog para Fathmann sa 192 recepta sa sirovom hranom. Bračni par Fathmann se

sam izliječio od svojih bolesti i poziva se na svog velikog učitelja Arnolda Ehreta.

Sljedećeg dana sam si nabavio Ehretovo glavno djelo "Ljekovita prehrana bez sluzi".

Objašnjenja u toj knjizi su me tako oduševila da sam nakon povratka manje više

prešao na takav način života. To se dogodilo 1979. godine. U međuvremenu sam se

slučajno upoznao i s društvom "Natural Hygiene"2 koje su već 1822. godine osnovali

američki liječnici.

Svi imaju isti princip kao Arnold Ehret:

"Moraš se vratiti izvornoj ljudskoj prehrani, a to znači vratiti se voću, povrću i sirovoj

biljnoj prehrani".

Isto kao i Natural Hygiene, Ehret naglašava važnost prehrane voćem. Često slušam kako ljudi

ne mogu podnijeti voće zbog kiseline. Onaj tko ne podnosi voće već ima oboljeli probavni

sustav. Voće, čak i ono najkiselije ne stvara kiselinu, nego je ono poput sirovog povrća u

svojoj biti bazično. Sve ostale namirnice stvaraju kiselinu. Kisela hrana je glavni uzrok svih

oboljenja. Morate postiti otprilike tjedan dana, a tek onda prijeći na prehranu voćem,

povrćem, orasima i sirovom biljnom hranom. Tada nećete imati problema s organskim

voćnim kiselinama. Samo se sjetite da svako kuhanje dovodi čak i voće i povrće u stanje

proizvodnje kiseline, odnosno stanje koje prouzrokuje bolesti. Dalje pod utjecajem topline se

svi organski minerali koji su nam neophodni vraćaju u anorgansko stanje.

Anorganske minerale naše tijelo ne može iskoristiti, tako da oni dodatno pridonose

ovapnjenju našeg tijela. Samo biljka može procesom fotosinteze pretvoriti anorganske tvari u

organske. Kuhanje uništava većinu vitamina, a bjelančevine se zgrušavaju.

Ova knjiga Vam može pokazati put k ozdravljenju, ali Vam moram dati savjet: Stupite

u kontakt s nutricionistima liječnicima koji će Vas medicinski nadzirati. Liječenje na vlastitu

ruku uvijek sa sobom povlači rizik. Zato uvijek igrajte na sigurno!

Naročito bolesnici, primjerice dijabetičari, čiji život ovisi o redovitom uzimanju lijekova,

ne smiju ih izbaciti ili smanjiti bez konzultacije s liječnikom.

Visoki udio šećera u slatkom voću može nakon prethodnog povišenja šećera uzrokovati

pad šećera (hipoglikemiju). Moguće su ozbiljne posljedice!

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Arnold Ehret govori o sebi

S 18 godina sam obolio od teškog bronhijalnog

katara (upala sluznice), što je bilo

tim više zabrinjavajuće kada je moj otac

umro od tuberkoloze pluća. Moj brat je kasnije

u 32. godini života podlegao toj istoj

bolesti. Nakon ulaska u vojsku, otpustili su

me poslije 10 mjeseci zbog srčanih smetnji i

rastrojenosti živaca (neurastenije). U 30.

godini zdravlje mije bilo potpuno narušeno

pojavom kronične upale bubrega. U

međuvremenu mi je majka umrla od vodene

bolesti. U 9 godina sam obišao 24

liječnika, specijalista, profesora, naturopa ta, posjetio toplice, lječilišta i Kneippova

lječilišta.3

Poboljšanja je bilo, ali samo na kratko.

Upravo zato sam otišao u Berlin studirati

vegetarijanstvo, slušao sam medicinske

kolokvije, fiziologiju (znanost o funkcijama

organizma) i slične predmete - i sudjelovao

sam na tečaju za naturopate. Eksperimentirao

sam s gotovo svim i svačim, čak i s ozloglašenim

metodama liječenja i već sam

bio potrošio hrpu novca na svoje zdravlje.

Opet sam doživio slom. Bio sam na rubu

očaja ijednom nogom u grobu. Bio sam sam

i odlučio sam isprobati hranu za bolesnike

na smrtnoj postelji, koja se rugala svim

uvriježenim mišljenjima. Prvo sam munjevito

napredovao, zatim su nastupile slabosti

koje su mi oduzele vjeru i pouzdanje.

Sve sam doživljavao kao veliku prepreku

koju do sada gotovo nitko nije nadišao, a

pogotovo ne teški bolesnici. Opet sam pao.

Ta se "drama" odigravala više puta dok se-

 nisam odlučio za kuru na Kapriju koja je jedina

valjala.

Tek nakon što sam riskirao život, spoznao

sam istinu i postao siguran te nadišao

sve sumnje. Sve se okrenulo na dobro. Od

bolesnika sam postao novorođeni mladić.

Moje tjelesne snage i duhovne sposobnosti

su nadmašile one najbolje iz mladosti. Pješačio

sam i vozio ture biciklom koje kao 20-

godišnjak nisam mogao izdržati. Jednom

sam izdržao 56 sati bez spavanja. Na Kapriju

sam se izlagao najjačem suncu u kolovozu

bez šešira i bez posljedica. Pred

otprilike 20 svjedoka sam trčao maraton 2

h i 15 min bez značajnijeg povišenja pulsa.

Podnosio sam najveće temperaturne oscilacije

bez imalo nelagode. Namjerno sam se

kretao područjem gdje je vladala malarija,

iako me je tamošnji liječnik odvraćao od

toga, i ništa mi se nije dogodilo. Puis je

ostao ispod 50 unatoč izlaganju bakcilima,

malariji i tropskoj vrućini, a puis moga prijatelja

s kojim sam zajedno bio na kuri čak

ispod 40. Prilikom jedne nesreće sam bio ranjen,

ali gotovo da nisam osjetio nikakvu bol i

rana je začuđujuće brzo zarasla, bez upale.

Ozlijedio sam se na neki oštar predmet, ali

krv nije curila. Rana se odmah zatvorila

grušanjem krvi. Moja sijeda kosa je opet

postala tamna i bujna, a do prije 10 godina

me je mučila "suvremena bolest" - opadanje

kose. Moja kosa i moje tijelo su na zapanjujući

i do tada nepoznat način razvili novu

elastičnost. Osjećao sam se toliko nadmoćno

nad prehladama, bolestima, zarazama,

tropskim groznicama da sam se

izlagao najopasnijim situacijama i onima

kojima se nitko nije usudio izložiti bez

ikakve opasnosti i ozljeda. Prošao sam i

sito i rešeto i sada se preda mnom otvorila

neizmjerna perspektiva fiziološkog tumačenja

"tajni i čuda" svetih fakira. Pomogao

sam jednoj gospođi koja je oslijepila od

upale očiju povratiti vid u nekoliko dana.

Mladića koji je teško obolio od sunčanice, i

koji se nalazio na granici ludila, a kojem su

uvaženi liječnici umjesto odgovora nudili samo

 slijeganje ramenima, oslobodio sam

patnji u 2 mjeseca. Jedan od moždane paralize

oboljeli invalid je mogao ustati i hodati,

zahvaljujući meni.

Da nisam morao otputovati, taj bi čovjek

svakako opet za stalno stao na svoje noge.

Paralelno s tim do tada nepoznatim tjelesnim

sposobnostima, prštao sam duhovnom

energijom, životnom hrabrošću,

inteligencijom i idealizmom. Po prvi put

sam se uistinu radovao životu, i doživio

sam stvarne, čiste, prirodne životne užitke

dok su mi se nekadašnje čari moderne

prehrane gadile, i nije mi bilo teško odreći

ih se. Sve se okrenulo na dobro, i to je okrunilo

cijelu stvar. Napokon možemo shvatiti

da za mozak, mišljenje, karakter, etički i

moralni stav nekog čovjeka ne može biti

svejedno unosi li u svoje tijelo, a time i u

mozak "božansku hranu", odnosno voće ili

kolaju li njegovim probavnim i misaonim

sustavom životinjske, odumrle mišićne

mase zvane "kotleti" i "goveđi o Mi smo duševno i tjelesno tako bolesni

da više i ne znamo točnu definiciju bolesti.

U mome slučaju ta se definicija okrenula

na dobro. Bolest mi je postala najvećom

"srećom". To je istina, spoznaja koja se ne

pronalazi u knjigama! Ona se mora naučiti

i doživjeti.

Godinu dana poslije sam silom prilika

opet počeo jesti "normalnu hranu". Promatrao

sam kako mi polagano nestaju sve

stečene sposobnosti i blagostanje. Kosa mi

je po drugi put počela sijediti i opadati. Nekoliko

mjeseci poslije sam započeo "pravi

život" iznova i nakon pola godine sam opet

bio kao nov. Taj recidiv me je poput eksperimenta

utvrdio u mojem razumijevanju i

povjerenju u prirodu.

Putovao sam 14 mjeseci Švicarskom,

Južnom Francuskom, Carigradom, Rumunjskom,

Mađarskom, Bečom i Miinchenom,

vidio i proučio temeljito sve, živio

punim plućima, ničega se nisam odricao i

trebao sam vrlo malo novca.

Pravo je životno umijeće izdići se iznad

svih duhovnih i tjelesnih jada života i stanovitim

dijelom iznad "modernog čudovišta",

mamona, odnosno materijalizma

 

Tjelesno, duhovno i duševno

pomlađivanje prirodnim postom

Preradio: Thomas F. Gaines

Kada je riječ o naturopatima u počecima

20. stoljeća, Arnold Ehret zauzima posebno

mjesto. Svojom metodom liječenja ljekovitom

prehranom bez sluzi je izazvao kontroverze

u pruskoj vladi i američkom narodu.

Da joj se pridodala prava pozornost, kako

bi tek ona promijenila povijest dvaju kontinenata?

Pred Vama se nalazi novo izdanje

Ehretovog učenja o postu.

Prof. Arnold Ehret definira naš organizam

kao "sustav cijevi". Organizam sisava-

ca i ostalih živih bića, a naročito čovjeka je s

mehaničkog stajališta kompliciran sustav

cijevi krvnih žila s pogonom na zrak i plin.

Kada se taj sustav cijevi začepi (ovapni),

nastupaju simptomi, "bolesti". Ehret kaže:

"Kod svih bolesti tijelo počinje izlučivati

sluz...a u daljnjem stadiju gnoj."

Ta začepljenja su većim dijelom rezultat

konzumiranja hrane koja stvara sluz.

Profesor Ehret objašnjava koje namirnice

stvaraju sluz, a koje ne. Bolesti se mogu

spriječiti ako se konzumiraju namirnice

koje ne stvaraju sluz. Savršen post (prirodan

post) staje na kraj stvaranju služi u organizmu

tako da je probava prvi put

slobodna i može se pobrinuti za štetnu sluz

koja se nakupljala od djetinjstva. Rezultat

je samopročišćenje organizma!

Na kratko zna doći do mučnina. Tada se

oni koji poste često znaju uplašiti. Neki misle

da će ih post koštati života. Ehret to zna

i skreće pažnju svojih čitatelja na očekujući

učinak. On im govori koliko dugo trebaju

postiti i kada trebaju prekinuti s postom.

Tko zna za učinak posta, s lakoćom će pod-

nijeti prolazne neugodnosti. Tko pozna

Ehretova pravila, on točno zna što ga

očekuje i kako se treba ponašati u skladu s

tim.

Sljedeće poglavlje je napisao Fred S.

Hirsch. Ono odgovara na pitanja suvremenog

čovjeka. Kako? Zašto? I kada postiti?

Fred S. Hirsch priznaje da "post nije primjenjiv

za svakoga i svaku bolest, ali za

većinu jest.»

 

Post bez p'o muke

Fred S. Hirsch

 

Mnogi naučavatelji o zdravlju i pravilnoj

prehrani su opisali kure postom, ali se

Arnoldu Ehretu pripisuju zasluge daje bolesnicima

prenio ogromno znanje o "uspješnom

postu".

Postoji mnogo vrsta postova, i većina su

manje ili više djelotvorni. Ali Arnold Ehret

prakticira potpuni post- prirodni post - tj.

nikakve namirnice bilo koje vrste - samo

voda po želji. Ograničeni izbor hrane sa

samo jednom vrstom voća poput grožđa, lubenica,

višanja, naranči, jabuka, itd. i tzv.

"dijeta kruhom i mlijekom" (Mayr- kura)

se često nazivaju kure postom. Dijeta sa sušenim

voćem i tekućinama svih vrsta je jedna

vrsta posta, znana kao SCHROTH kura.

Tko je odlučio postiti, mora biti odlučan.

Naročito je važno znati "koliko dugo treba

postiti, i kako prekinuti post." Arnold

Ehret je možda bio prvi naturopat koji je

spoznao da je isposnike koji su umrli zbog

predugog posta u stvarnosti ugušila vlastita

šljaka ( otpadne tvari ), a NE nedostatak

hrane. Isposnik mora znati da se njegovo

tjelesno stanje tijekom kure posta mijenja.

Otpadne tvari se tijekom posta vraćaju u

krvotok radi izlučivanja. Zbog toga se

možete osjećati loše. Kada se otpadne tvari

konačno izluče, osjećat ćete se dobro.

Dugi život je želja svih ljudi - ali samo

pod uvjetom da je oslobođen boli. Arnold

Ehret Vam pruža potrebn