КИША... Rain...
Дубоко у мекоћи кишне капи, мешале су се све те, тајне твари. Твари које ће да се стопе. Као што ће да се стопе све речи, и сви звуци. Падајући, и милујући слојеве, размењивале су приче... Приче о бојама, о облицима. Сада је све изгледало ближе. Тмурни град, и сиви намргођени људи. Негде на киши... Сломљени кишобрани, мокре ноге, подочњаци, на главама капе. Киша пада. Природа је сама и свежа. Нема људи...Усамљена срца куцају тужно, јер су и даље сама. Са лишћа су се цедиле сузе. Падале су доле, и упијале се у тло. Хладно тло, које је чекало зиму. Савијајући гране, и мрдајући лишће, ветар је стизао из источне степе. Облаци су се спуштали доле, улазећи у крошње.
Киша...
Киша...
secrets of matter. Substances that will be the rate. As will be the
rate of all words, all the sounds. The drop-down and caressing the
layers, they exchanged stories ... Stories about the colors, the
shapes. Now everything seemed closer. Gloomy city, and gray
dissatisfied people. Somewhere in the rain ... Broken umbrellas, wet
feet, circles under the eyes, on their heads hats. Rain falls. Nature
itself, and fresh. No people ... Lonely hearts are beating sad, because
they are still alone. The leaves are squeezing tears. They fell down,
and are absorbed into the ground. Cold soil is waiting the winter.
Band the branches and leaves are moving, the wind is coming from the
eastern steppes. Clouds are descending down, entering the foliage.
Rain ...
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi