SPACE BALLOON

       Duboko u sivilu jednog običnog dana, negde u srcu, ili bar negde u njegovoj blizini, negde u grudima, treperilo je jedno “biće”… Pesma ptice sa ulice, pesma iz daljine… Dok je hladnoća stizala, I dok su mnogi cvokotali zubima, tela zaljubljenih su se topila u njihovoj mašti. Usamljenost je postala prezir, a prezir je postao bol. Vrata su zaškripala, I buka je počela. Sa svih strana zvuci života, zvuci rasplamsalog žara. Muzika se provlačila kroz uvo, kroz kosti pravo u mozak, gde su je vredne ćelije prerađivale u zadovoljstvo. Zadovoljstvo ljubavi. Kao nekakva harmonija. Pripadnost istom svetu… Iskorištenom svetu, koji se jecao tiho. Dostojanstveno je čekao. Čekao je da sve stane. Konačno da stane… Mislio je da će se probuditi pre kraja.
Pogled se razvlačio, zajedno sa kapima, koje su kvarile sliku, te zimske večeri. Žmigavci usporenih automobila, sneg koji se topi, vlažna površina puta... I kako su kapljice klizile na dole, tako se rađala nekakva tuga, rastao je strah... Samoća... Usamljenost. U daljini su se videla svetla. Osvetljeni prozori... Pomislio je da je to novogodišnje veče... Mesečina je danima grejala hladne noći. Otvorio je prozor, želeći da pusti malo sjajnog, i hladnog, mesečevog vazduha. Šta su govorili svi ti snovi?
Točkovi lokomotive su zaškripali. Voz je lagano krenuo. Klizio je kao usnuli puž. Zvuci su bili čisti i jasni, jer to je bila madrugada. Madrugada. Izraz koji koriste Portugalci za period noći, koji predhodi danu, svitanju. To je bio trenutak pre zore... Rosa se cedila niz lišće, hladeći kamen. Čule su se prve ptice, koje su se budile sa prvom svetlošću... Prozori su bili musavi i zamagljeni. U vagonu je bilo jedva nešto toplije nego spolja. Putnici su kunjali, zašuškani u svoje jakne. Čuo se samo takt pragova koji su se ugibali pod šinama, koje je pritiskao voz. Sivi predeli su se nazirali kroz pomrčinu. Miris mediterana se uvlačio u nos...  
Njihove glave su bile spojene, oslanjajući se jedna na drugu. Kao da su sanjali isti san. Nisu se micali. Činilo se kao da im nije hladno, kao da ne osećaju promaju, koja je strujala kroz vagon. Ne. Oni su bili u svome gnezdu, u kome su njihova srca stvarala paperje ljubavi. Blaženstvo na njihovim licima... Takt šina je i dalje mamio san, putujući kroz prevoje i doline...