Ипак ћу морати да напишем коју реч, као лични утисак
о овој књизи, овом човеку, овој причи тј. начину поимања живота, који, мислим
води ка срећи... Али не оној инстант срећи коју размажени људски род замишља
када је споменемо, него стварној, великој срећи која лежи у скромности. До те
скромности се може доћи на разне начине, а један од њих је и кроз исхрану,
храну... А како тамо стићи, нам говори, како га неки називају, велики учитељ
Арнолд Ехрет. Читаћете сами, тако да нећу препричавати садржај тог учења, или
можда и хоћу некад, на неком другом месту, али сад не. Инспирација ме више води
на баналну причу из живота, и чудни преокрет. И онда када помислим на сву
интелигенцију, не „интелигенцију“, која трага за решењем глобалног људског
проблема, који је та наша неусаглашеност са околином, не хармонија са истом.
Наравно сви проблеми су произишли из тога. Многи имају нека привремена или
неконкретна решења, али право велико решења је још увек негде далеко. Опет,
мислим, као што сам негде и написао, а инспирисан Теслиним размишљањима и
тезама, као и другим научницима, не „научницима“, да је решење ту негде испред
нашег носа, и само треба да будемо, не знам ни сам коју реч да употребим, али
рецимо паметни, чисти, па да га видимо. Да га видимо... Осетимо. Тако је обично
и бивало кроз историју. Највећа открића су била толико банална, да су
вређала... Научници исмевани, прогањани... И тако у свој тој, или овој
ситуацији која подсећа на свињац, и то онај свињац који је направио човек да
држи заточене животиње у својим говнима, у којима се рађају и умиру, у којима
једу. И онда тај исти човек гледа те несрећне животиње како су наводно прљаве и
нижа створења у односу на њега... Али те животиње су чистије, боље, лепше. Само
их је он учинио јаднима. У природи никада не би допустиле себи такав живот...
Али, да се вратимо на ситуацију која подсећа на свињац. Хаос. У тој ситуацији
никако да испливају праве, паметне вредности, које ће учинити неко добро. Такве
вредности, као и размишљања, сазнања, открића, бивају прогоњена и одбачена. На
овом месту нећу улазити у анализу тога, зашто, ко је крив.... Углавном знам да
Арнолд Ехрет није нити први, нити једини који је доживео неправедну судбину. Са
друге стране постоје људи који су уз њега. Не из неких ниских побуда, него зато
што су у његовом раду видели, осетили, неку истину... Некима је можда то баш
било потребно! Ево га један пред вама...
После 15 година студирања, или боље рећи проучавања,
живог света, тј. биологије, нашао сам се у чудној ситуацији. Осећају који је
најближи изразу „буђење“. Буђење из нечега, у нешто. Наравно, сав теј терет на
слабим леђима. Сав тај притисак околине, ближе и даље, глобалне, који ломи све
редом, и прети даље. Ућуткује агресивно, и без компромиса. Жели да те врати
међу већину која ћути. Смеје се као срећна, и ћути... У ствари су несрећни, и
можда немају снаге. Али очигледно имају страха... И тако, сад већ давних дана,
почињу прва запажања да нешто, у ствари ништа, није како треба. Почињем да увиђам
неке квалитете и предности, који се појављују након промена које уводим.
Промена за које је потребна храброст и истрајност. Моћне ветрењаче се окрећу и
раде против тебе... И, на срећу, увек сам чекао, нисам одустајао. Ако бих се
превише исцрпео, мало бих се примирио. И даље чекао. Одлучио сам да истрајем
заувек. По сваку цену. Морао сам да себи докажем, а онда и покажем. И даље
чиним исту ствар, на разним пољима. Ветрењаче и даље покушавају да ме измрве на
свом моћном точку, али идем даље... Тако је било и са храном, исхраном. Не
сећам се тачно кад, али сам увидео да један дан гладовања, како сам то звао,
или природног поста како Арнолд зове исту ствар, ми доноси некакву енергију и
снагу, у сваком смислу. Било је тешко одупрети се жељама великог гурмана, и
свој тој храни која ми се нудила, нарочито у овим тешким временима када је
опште присутно сиромаштво. Храну коју сам обожавао. Месо, масти свих врста, све
слатке ствари. И то у огромним количинама. Био сам пример нездраве исхране за
сваког. Вегетаријанца, све могуће популарне дијете, правци. Ови, они... Али без
обзира на такву нихилистичку исхрану, увидео сам колико су ти моји гладни дани
делотворни. Они као да су неутралисали сву ту штету. И онда, пошто ми је
исхрана имала изглед изломљене амплитуде, појављивао сам се у различитим
издањима. Околина је то увек примећивала, и као по правилу није уважавала оно
што сам им говорио, него су имали своје конструкције, као што их и данас имају.
Добијао сам увек непријатне коментаре, што је као неки стандард, типа „... Ју,
ал си се угојио. Као свиња си. Погледај колики ти је стомак...“, па оне у
другој крајности, када сам имао низлазни период и када сам мршавио, као „Јебо
те. Ал си мршав! Јел имаш ти шта да једеш? Јеси болестан?“. Прво сам се
нервирао због њих. Њих који су били „велики стручњаци“. Сви су имали своје
дијете, са циљем да изгледају лепше. Никад нису схватили да не можеш да живиш
дебилан живот, и да свој изглед, који је резултат тога живота, конпензујеш на
неки лак начин. Неки су као фаворизовали спорт, други нису могли а да не једу 5
пута на дан, па су то оправдавали одређеним намирницама у одређеном оброку,
други су и даље омаловажавали све и преждеравали се свакодневно... У главном
коме год да се спомене глад, одмах исмевање. Моја запажања у вези утицаја на
дух и вољу, карактер, тог истог поста, нису их занимали. Гурали су пуна колица
намирница, трудећи се да купе што скупљи производ, као самим тим и
квалитетнији, и уживали у некој надмоћи као здраве исхране, у односу на друге
који су јели јефтинију храну, самим тим и неквалитетнију... Углавном су стално
јели. Имали изразе типа: нисам ништа доручковао-ла па ми је лоше, ал сам се
разбио од клопе, итд. Ја сам причао причу, која је за њих била јадна и глупа. И
онда игром случаја, случајно у једном турнусу разних књига, које сам преко
једног пријатеља скидао са нета, нашле су се и две књиге Арнолда Ехрета. Постом
до здравља, и Храна без слузи. Већ на првим страницама сам био охрабрен, и
схватио да причамо исту причу. Наравно Арнолд је озбиљно приступио изучавању тог
феномена. Али како год, подршка је стајала у тим књигама. И даље, размишљам о
целој тој причи, и не прихватам је механички. Заједничко нам је да смо увидели
колико човек може да добије уз мало одрицања, на свим пољима. Онда, он износи
теорију хране која садржи, и, или, ствара слуз, која гуши организам. Једини
начин да се организам ослободи те загушујуће слузи је гладовање, или природни
пост. Никакво јело, само пиће неке здраве течности. Али не неко малоумно
гладовање, које би сви „пожелели“. Многи би гладовали ако треба и месец дана, и
да постигну свој циљ, и онда по старом. Али то је глупо. Већ познат мој став о
људској размажености, је наравно и овде држећи. Све би, а да се не потруде. Од
тога нема ништа! Ово је пут без повратка, јер је пут на боље. Али да се вратимо
причи. Помоћу глади се организам очисти, пошто, као и сви природни системи,
поседује способнос обнављања и рећи ћу аутопурификације. Тај израз се користи
код појаве када се рецимо река, која је загађена, врати у чисто стање ако то
загађење престане. Аутопурификација. Једна лекција из једног испита... И, када
се тело коначно очисти, избаци ту слуз, долази друга фаза, а то је исхрана
храном која нема слузи. Ехрет наводи у својој књизи које су то намирнице. На
првом месту свеже воће, и никако месо,нити житарице. И ту се опет налазимо на
заједничкој фреквенцији, пошто сам задњих година почео да фаворизујем домаће
сокове, а избацио, не потпуно, акохол. Алкохол? И то не због његовог хемиског
састава него због ефекта, тј. опијања и понижења пред самим собом када се
отрезниш. Значи воће да, месо не... Али велики месојед не може преко ноћи да се
одрекне великог задовољства. Тако и јесте. Мада, сам имао резон, а још увек га разматрам,
како то штетно дејство те лоше хране може да се неутралише са мојим гладним данима.
Тако и јесте, потврђује Ехрет, али не на дуже стазе. Воће... Воће? Нисам му,
морам признати придавао толики значај... У својим размишљањима у домену
еволуције, ишао сам до давних дана, када се, ако прихватимо теорију
еволуције,једна грана одвајала и даље еволуирала у данашњег човека. Данашњег
човека који једе све. И тада сам размишљао о томе, да је уствари воће то што је
његова природна храна... Али опет, све те пирамиде здраве исхране коју
подржавају данашње научне институције. Лекари,доктори,биолози, и др. Зато је
ова књига и значајна. Подршка...
Трећи моменат је скромност. Није потребно јести
много. Напротив. Јако мало. Толико мало да нећу ни написати колико. То пре ове
књиге нисам знао. Слутио да, али нисам примењивао. Постојао је страх. Скромност,
која је за мене највеће достигнуће ове теорије. Чак значајније и од здравља.
Скромност која уздиже човека, и од њега ствара право људско биће. Онакво какво
треба да буде. У складу, у хармонији. Али шта се ту дешава?Како ићи у провод на
гутање дима, и дерање грла, а о сцени комуникације и вредности које владају у
граду да не причам? Како ићи на разне закуске, роштиље и остала ждрања? Како се
напијати и дрогирати? Никако! Ниси у кафићу него у некој природи. Не опијаш се
ни са чим, него уживаш у заласку сунца. На храну не трошиш паре, док други на
исту потроше све. Кухиња ти није потребна јер ништа не куваш. Не идеш код
лекара, јер си здрав, а и у правом смислу и образованији од тих лекара. Лекара
који и даље причају оно што су научили у школи. Погрешно. И тако даље, и
даље... Углавном постајеш у сваком смислу бољи.....
И да скратимо причу. Прочитајте ову књигу, и бар на
тренутак заборавите на своја его срања. Допустите да нешто допре до вас, јер ви
нисте на врху, где сте се самовољно поставили. Рећи ћу само да је ова књига
изазвала одређене позитивне реакције у мојој околини, и на опште задовољство,
покренула неке људе. Сви смо ми још на почетку. Али да би негде стигао, мораш
да кренеш.
Ово није нека наивна литература у мору разних теорија здраве исхране. Ово је
решење глобалног проблема. Промена појединца, који чини народ и државу, а сви
они човечавство. Сада је јасно да овај хваљени и подржавани цивилизацијски
тренд не ваља, пошто нас је довео тако брзо до краја. И свако има право да
омаловажи све, јер је у праву. Ова машина се захуктала и неће тако лако да
стане, али ће се то десити. Пре или касније, са тобом или без тебе. Невероватно
је, како је решење ту пред нама, а не узимамо га. Шта може да уради прескакање
доручка, или један дан не јела. Много. У ствари све. Тад све пада доле. Прича о
медицини, лицемерне приче о правима, профит и цела економија. Тада ти ништа не
треба, јер ти је потребно мало. Ово је дубока прича која води до истине, и
природног човека.
Postom do zdravlja
Nakon
prelaska na Waerland1 prehranu, za
vrijeme jednog mog posjeta Americi
(moja
sestra je bila tamo udana), nećakinja mi je
dala kao lako štivo prije spavanja jednu
knjižicu
bračnog para Fathmann sa 192 recepta
sa sirovom hranom. Bračni
par Fathmann se
sam izliječio od svojih
bolesti i poziva se na svog velikog učitelja
Arnolda Ehreta.
Sljedećeg
dana sam si nabavio Ehretovo glavno
djelo "Ljekovita prehrana bez sluzi".
Objašnjenja
u toj knjizi su me tako oduševila da
sam nakon povratka manje više
prešao
na takav način života. To se dogodilo 1979.
godine. U međuvremenu sam se
slučajno
upoznao i s društvom "Natural Hygiene"2 koje su već 1822. godine osnovali
američki
liječnici.
Svi
imaju isti princip kao Arnold Ehret:
"Moraš
se vratiti izvornoj ljudskoj prehrani,
a to znači vratiti se voću, povrću i sirovoj
biljnoj
prehrani".
Isto
kao i Natural Hygiene, Ehret naglašava važnost
prehrane voćem. Često
slušam kako ljudi
ne mogu podnijeti voće
zbog kiseline. Onaj tko ne podnosi voće
već ima oboljeli probavni
sustav. Voće, čak i
ono najkiselije ne stvara kiselinu, nego
je ono poput sirovog povrća u
svojoj biti
bazično. Sve ostale namirnice stvaraju kiselinu.
Kisela hrana je glavni uzrok svih
oboljenja. Morate
postiti otprilike tjedan dana, a tek
onda prijeći na prehranu voćem,
povrćem,
orasima i sirovom biljnom hranom. Tada
nećete imati problema s organskim
voćnim
kiselinama. Samo
se sjetite da svako kuhanje dovodi čak i
voće i povrće u stanje
proizvodnje kiseline, odnosno
stanje koje prouzrokuje bolesti. Dalje
pod utjecajem topline se
svi organski minerali
koji su nam neophodni vraćaju u anorgansko stanje.
Anorganske
minerale naše tijelo ne može
iskoristiti, tako da oni dodatno pridonose
ovapnjenju
našeg tijela. Samo
biljka može procesom fotosinteze pretvoriti
anorganske tvari u
organske. Kuhanje
uništava većinu vitamina, a bjelančevine
se zgrušavaju.
Ova
knjiga Vam može pokazati put k ozdravljenju, ali
Vam moram dati savjet: Stupite
u
kontakt s nutricionistima liječnicima
koji će Vas medicinski nadzirati. Liječenje
na vlastitu
ruku uvijek sa sobom povlači
rizik. Zato uvijek igrajte na sigurno!
Naročito
bolesnici, primjerice dijabetičari, čiji život
ovisi o redovitom uzimanju lijekova,
ne smiju ih izbaciti ili smanjiti bez konzultacije
s liječnikom.
Visoki
udio šećera u slatkom voću može nakon
prethodnog povišenja šećera uzrokovati
pad šećera
(hipoglikemiju). Moguće su ozbiljne
posljedice!
Normal
0
false
false
false
EN-US
X-NONE
X-NONE
MicrosoftInternetExplorer4
Arnold Ehret
govori o sebi
S 18
godina sam obolio od teškog bronhijalnog
katara
(upala sluznice), što je bilo
tim
više zabrinjavajuće kada je moj otac
umro
od tuberkoloze pluća. Moj brat je kasnije
u 32.
godini života podlegao toj istoj
bolesti.
Nakon ulaska u vojsku, otpustili su
me
poslije 10 mjeseci zbog srčanih smetnji i
rastrojenosti
živaca (neurastenije). U 30.
godini
zdravlje mije bilo potpuno narušeno
pojavom
kronične upale bubrega. U
međuvremenu
mi je majka umrla od vodene
bolesti.
U 9 godina sam obišao 24
liječnika,
specijalista, profesora, naturopa ta, posjetio toplice, lječilišta i Kneippova
lječilišta.3
Poboljšanja
je bilo, ali samo na kratko.
Upravo
zato sam otišao u Berlin
studirati
vegetarijanstvo,
slušao sam medicinske
kolokvije,
fiziologiju (znanost o funkcijama
organizma)
i slične predmete - i sudjelovao
sam
na tečaju za naturopate. Eksperimentirao
sam s
gotovo svim i svačim, čak i s ozloglašenim
metodama
liječenja i već sam
bio
potrošio hrpu novca na svoje zdravlje.
Opet
sam doživio slom. Bio sam na rubu
očaja
ijednom nogom u grobu. Bio sam sam
i
odlučio sam isprobati hranu za bolesnike
na
smrtnoj postelji, koja se rugala svim
uvriježenim
mišljenjima. Prvo sam munjevito
napredovao,
zatim su nastupile slabosti
koje
su mi oduzele vjeru i pouzdanje.
Sve
sam doživljavao kao veliku prepreku
koju
do sada gotovo nitko nije nadišao, a
pogotovo
ne teški bolesnici. Opet sam pao.
Ta se
"drama" odigravala više puta dok se-
nisam odlučio za kuru na Kapriju koja je
jedina
valjala.
Tek
nakon što sam riskirao život, spoznao
sam
istinu i postao siguran te nadišao
sve
sumnje. Sve se okrenulo na dobro. Od
bolesnika
sam postao novorođeni mladić.
Moje
tjelesne snage i duhovne sposobnosti
su
nadmašile one najbolje iz mladosti. Pješačio
sam i
vozio ture biciklom koje kao 20-
godišnjak
nisam mogao izdržati. Jednom
sam
izdržao 56 sati bez spavanja. Na Kapriju
sam
se izlagao najjačem suncu u kolovozu
bez
šešira i bez posljedica. Pred
otprilike
20 svjedoka sam trčao maraton 2
h i
15 min bez značajnijeg povišenja pulsa.
Podnosio
sam najveće temperaturne oscilacije
bez
imalo nelagode. Namjerno sam se
kretao
područjem gdje je vladala malarija,
iako
me je tamošnji liječnik odvraćao od
toga,
i ništa mi se nije dogodilo. Puis je
ostao
ispod 50 unatoč izlaganju bakcilima,
malariji
i tropskoj vrućini, a puis moga prijatelja
s
kojim sam zajedno bio na kuri čak
ispod
40. Prilikom jedne nesreće sam bio ranjen,
ali
gotovo da nisam osjetio nikakvu bol i
rana
je začuđujuće brzo zarasla, bez upale.
Ozlijedio
sam se na neki oštar predmet, ali
krv
nije curila. Rana se odmah zatvorila
grušanjem
krvi. Moja sijeda kosa je opet
postala
tamna i bujna, a do prije 10 godina
me je
mučila "suvremena bolest" - opadanje
kose.
Moja kosa i moje tijelo su na zapanjujući
i do
tada nepoznat način razvili novu
elastičnost.
Osjećao sam se toliko nadmoćno
nad
prehladama, bolestima, zarazama,
tropskim
groznicama da sam se
izlagao
najopasnijim situacijama i onima
kojima
se nitko nije usudio izložiti bez
ikakve
opasnosti i ozljeda. Prošao sam i
sito
i rešeto i sada se preda mnom otvorila
neizmjerna
perspektiva fiziološkog tumačenja
"tajni
i čuda" svetih fakira. Pomogao
sam
jednoj gospođi koja je oslijepila od
upale
očiju povratiti vid u nekoliko dana.
Mladića
koji je teško obolio od sunčanice, i
koji
se nalazio na granici ludila, a kojem su
uvaženi
liječnici umjesto odgovora nudili samo
slijeganje ramenima, oslobodio sam
patnji
u 2 mjeseca. Jedan od moždane paralize
oboljeli
invalid je mogao ustati i hodati,
zahvaljujući
meni.
Da
nisam morao otputovati, taj bi čovjek
svakako
opet za stalno stao na svoje noge.
Paralelno
s tim do tada nepoznatim tjelesnim
sposobnostima,
prštao sam duhovnom
energijom,
životnom hrabrošću,
inteligencijom
i idealizmom. Po prvi put
sam
se uistinu radovao životu, i doživio
sam
stvarne, čiste, prirodne životne užitke
dok
su mi se nekadašnje čari moderne
prehrane
gadile, i nije mi bilo teško odreći
ih
se. Sve se okrenulo na dobro, i to je okrunilo
cijelu
stvar. Napokon možemo shvatiti
da za
mozak, mišljenje, karakter, etički i
moralni
stav nekog čovjeka ne može biti
svejedno
unosi li u svoje tijelo, a time i u
mozak
"božansku hranu", odnosno voće ili
kolaju
li njegovim probavnim i misaonim
sustavom
životinjske, odumrle mišićne
mase
zvane "kotleti" i "goveđi o Mi smo duševno i tjelesno tako bolesni
da
više i ne znamo točnu definiciju bolesti.
U
mome slučaju ta se definicija okrenula
na
dobro. Bolest mi je postala najvećom
"srećom".
To je istina, spoznaja koja se ne
pronalazi
u knjigama! Ona se mora naučiti
i
doživjeti.
Godinu
dana poslije sam silom prilika
opet
počeo jesti "normalnu hranu". Promatrao
sam
kako mi polagano nestaju sve
stečene
sposobnosti i blagostanje. Kosa mi
je po
drugi put počela sijediti i opadati. Nekoliko
mjeseci
poslije sam započeo "pravi
život"
iznova i nakon pola godine sam opet
bio
kao nov. Taj recidiv me je poput eksperimenta
utvrdio
u mojem razumijevanju i
povjerenju
u prirodu.
Putovao
sam 14 mjeseci Švicarskom,
Južnom
Francuskom, Carigradom, Rumunjskom,
Mađarskom,
Bečom i Miinchenom,
vidio
i proučio temeljito sve, živio
punim
plućima, ničega se nisam odricao i
trebao
sam vrlo malo novca.
Pravo
je životno umijeće izdići se iznad
svih
duhovnih i tjelesnih jada života i stanovitim
dijelom
iznad "modernog čudovišta",
mamona, odnosno materijalizma
Tjelesno,
duhovno i duševno
pomlađivanje
prirodnim postom
Preradio:
Thomas F. Gaines
Kada
je riječ o naturopatima u počecima
20.
stoljeća, Arnold Ehret zauzima posebno
mjesto.
Svojom metodom liječenja ljekovitom
prehranom
bez sluzi je izazvao kontroverze
u
pruskoj vladi i američkom narodu.
Da
joj se pridodala prava pozornost, kako
bi
tek ona promijenila povijest dvaju kontinenata?
Pred
Vama se nalazi novo izdanje
Ehretovog
učenja o postu.
Prof.
Arnold Ehret definira naš organizam
kao
"sustav cijevi". Organizam sisava-
ca
i ostalih živih bića, a naročito čovjeka je s
mehaničkog
stajališta kompliciran sustav
cijevi
krvnih žila s pogonom na zrak i plin.
Kada
se taj sustav cijevi začepi (ovapni),
nastupaju
simptomi, "bolesti". Ehret kaže:
"Kod
svih bolesti tijelo počinje izlučivati
sluz...a
u daljnjem stadiju gnoj."
Ta
začepljenja su većim dijelom rezultat
konzumiranja
hrane koja stvara sluz.
Profesor
Ehret objašnjava koje namirnice
stvaraju
sluz, a koje ne. Bolesti se mogu
spriječiti
ako se konzumiraju namirnice
koje
ne stvaraju sluz. Savršen post (prirodan
post)
staje na kraj stvaranju služi u organizmu
tako
da je probava prvi put
slobodna
i može se pobrinuti za štetnu sluz
koja
se nakupljala od djetinjstva. Rezultat
je
samopročišćenje organizma!
Na
kratko zna doći do mučnina. Tada se
oni
koji poste često znaju uplašiti. Neki misle
da
će ih post koštati života. Ehret to zna
i
skreće pažnju svojih čitatelja na očekujući
učinak.
On im govori koliko dugo trebaju
postiti
i kada trebaju prekinuti s postom.
Tko
zna za učinak posta, s lakoćom će pod-
nijeti
prolazne neugodnosti. Tko pozna
Ehretova
pravila, on točno zna što ga
očekuje
i kako se treba ponašati u skladu s
tim.
Sljedeće
poglavlje je napisao Fred S.
Hirsch.
Ono odgovara na pitanja suvremenog
čovjeka.
Kako? Zašto? I kada postiti?
Fred
S. Hirsch priznaje da "post nije primjenjiv
za
svakoga i svaku bolest, ali za
većinu
jest.»
Post
bez p'o muke
Fred
S. Hirsch
Mnogi
naučavatelji o zdravlju i pravilnoj
prehrani
su opisali kure postom, ali se
Arnoldu
Ehretu pripisuju zasluge daje bolesnicima
prenio
ogromno znanje o "uspješnom
postu".
Postoji
mnogo vrsta postova, i većina su
manje
ili više djelotvorni. Ali Arnold Ehret
prakticira
potpuni post- prirodni post - tj.
nikakve
namirnice bilo koje vrste - samo
voda po želji. Ograničeni izbor
hrane sa
samo
jednom vrstom voća poput grožđa, lubenica,
višanja,
naranči, jabuka, itd. i tzv.
"dijeta
kruhom i mlijekom" (Mayr- kura)
se
često nazivaju kure postom. Dijeta sa sušenim
voćem
i tekućinama svih vrsta je jedna
vrsta
posta, znana kao SCHROTH kura.
Tko
je odlučio postiti, mora biti odlučan.
Naročito
je važno znati "koliko dugo treba
postiti,
i kako prekinuti post." Arnold
Ehret
je možda bio prvi naturopat koji je
spoznao
da je isposnike koji su umrli zbog
predugog
posta u stvarnosti ugušila vlastita
šljaka
( otpadne tvari ), a NE nedostatak
hrane.
Isposnik mora znati da se njegovo
tjelesno
stanje tijekom kure posta mijenja.
Otpadne
tvari se tijekom posta vraćaju u
krvotok
radi izlučivanja. Zbog toga se
možete
osjećati loše. Kada se otpadne tvari
konačno
izluče, osjećat ćete se dobro.
Dugi
život je želja svih ljudi - ali samo
pod
uvjetom da je oslobođen boli. Arnold
Ehret
Vam pruža potrebn
