ПРОФИТ
паре, паре,парепареПАРЕПАРЕ
...ПАРЕ....оЋУ ПАРЕ.пАРЕ, ДАЈ ПАРЕ...СВЕ ЗА ПАРЕ..паре.парепареее....!!!! БЉАК!
Како је новац одједном постао толико присутан? Постао тако важан. Око њега се све врти... Пред њим се све мења. Због новца смо, или, су, спремни на све. На најгора недела. Јер кад помисле на новац, и тобоже одушевљење, и моћ. Уживање. Задовољство... И опет је то само њихова машта у вези нечега у том моменту. Онда долазимо до нивоа, да новац уствари није ни битан, него да је то људска мана, која се само испољава кроз новац. Да није новац можда би било нешто друго.
Чињенице су ту. Како да једеш ако немаш новце. Чиме да платиш? Како да живиш ако немаш паре? Тешко. Тешко, и све теже што будеш имао мање пара... А опет,поред милијарде различитих примера,какав би живот водио да имаш више, или доста, много пара. Наравно и тада би имао много проблема, али не ове природе. Не би бринуо шта ћеш јести, али би те смарали неки други проблеми. Емотивни, здравствени, психолошки, можда морални... Тад би схватио нешто, али би удахнуо и ишао даље... У складу са манама које се лоше уклапају у постојећу стварност. Цивилизација и такозвани напредак. А све се претворило у неинтелигентну рутину, коју тешко подносимо. Профит је постао покретач ствари. Јер грабежљивост и похлепа су се савршено уклапали у људску природу. И све због те мисли, која му је говорила да ће му бити боље. Због тешког живота, који га је терао да машта... А опет, нико није срећан. Ни богати... Сви су незадовољни... Планета незадовољних. Планета незадовољних на којој влада профит. Влада и уништава свет, и животе чини тежим. Животе чини тежим... Тешким... Па зар је то био циљ? Циљ...
Све је почело са олакшицама, и са жељама да се човеку пружи што више. Да му се створи слободно време, и олакша живот. Да буде срећнији. Кренуле су машине. Кренули су и новци. Кренула је машта. Занимања, обавезе, гранање свих сегмената друштва и времена. Све се усложњавало. Али са друге стране, расле су гомиле смећа, расле су банке, расла је глад за моћи. Том лажном моћи, која је стварала привидан осећај сигурности. Сигурности која не постоји... Почеле су лажи, преваре, ратови, убијања... Сваким даном људско биће је било све тужније, и све удаљеније од свога смисла. Векови су пролазили, лажи су расле... Лицемерје! А, човек је нестајао, губио се у свему. Страх га је упозоравао, али плитке жеље су га вукле даље. Постајао је све себичнији... Са једне стране је стварао, док је са друге стране уништавао. Стварао је градове, уништавао шуме, стварао је доживљаје, а уништавао здравље. Незадовољство је расло, агресија је избијала на све стране. Рођени у глупости, и сахрањени у блато...
Сада милијарде фрустрираних бесне, јер нешто желе. Желе тако мало. Само да буду оно што јесу. Живо биће, које чезне за мало среће... Јер они су заробљени... Постали су нижи и од робља. Желе поштовање, да неко о њима брине. Желе слободу. Право на живот. Обичан живот као давних дана, када је све било на дохват руке. Склониште и храна. То нико није смео да им узме! Сада су без посла, без новца, без дома. Гладни. Болесни. Нико их не види. Нико им неће помоћи... Болесни и гладни, без посла. Посла? Оног истог посла, који их је померио са њиховог места. Места где су требали да остану, и да живе за увек. За увек , са свим бићима која чине део хармоније која чини свемир. Она мала плава тачкица на небу, то смо ми. Наша планета... На њој ми живимо. Али изгледа не још за дуго. Плава планета која црвени од срама!