SPACE BALLOON

Поглавље се завршило.Још један циљ,велики,некада недостижни циљ,је остајао иза.Иза у времену.У времену које гради твоје сећање.Сваким даном је то сећање веће,а оно време испред,у којем градимо свој живот,је сваким даном краће...Како су облаци лепи...Како је туга спора.Полако мили телом.Где су путокази?Глатка површина ока се сијала у мраку,док су је мазили подмазани капци.На трепавицама су биле осушене сузе.Нарукница сата је стезала зглоб...Откуцаји срца су се мешали са вибрацијама секунда,које су долазиле из механизма.“Празнина“ се ширила изнутра ка споља.Другачија осећања на истом месту су давала другачије задовољство.Тешко је било за разумети,али природни,урођени механизми су лако долазили до одговора.Али мислећи да све разуме,да је све јасно,уствари није имао ништа.

The chapter is done. Another goal, once unattainable goal, remained.
Back in time. In the time to build your remebrance. Another day is
more memory, and the time before, in which we build our lives, the

every day less ... How beautiful the clouds are ... How the grief is
slow. It slowly crawls through the body. Where are the signposts? Smooth
surface of the eye is shining in the dark, while the cuddle lubricated

eyelid. On the eyelashes were dried tears. Wrist watch squeezes
the arm ... the heart were mixed with vibrations per second, which came
from the mechanism. The "emptiness" inside spreads out. Different feelings
on  same place was gave different  pleasures.

 It was hard to understand, but the natural, innate mechanisms easily came to
answer. All thinking that all understand that everything is clear,
actually had nothing.