Чланци написани за једне новине, а који нису објављени у истим... И због тога, ево их овде.
НЕ ОТИМАЈТЕ ДЕЦИ ОСМЕХ
После дугих топлих дана, уследила је хладна ноћ… Између кратких удаха и издаха...Време се пореметило. Хладноћа је смењивала врелину, а расположење је остајало исто. Нервозно незадовољство.
Док се тресла, и док су јој сузиле очи, њен језик се отезао на црвеној крпи. Била је уплашена, али и срећна. Срећна што није сама, што је неко воли. Месец се дизао. Звезде су сјале. Биле су чисте, и далеке...
Деца су покушавала да заспе... Њихове мисли су биле заокупљене маштом о њиховом новом пријатељу. Пријатељу који ће их толико обрадовати. Вртели су се по кревету бирајући име. Име за свог миљеника. Какви ће бити? Колико ће их бити? Једва чекам сутра...
Када су коначно утонули у сан, и тамо су их чекали. Чекали су их њихови кучићи. Били су тако мали и тако слатки. Само су нежно стењали. Онда су трчали заједно по пољу. Скакали су, јурили се...
Дечја тела су сад мирно лежала у постељи, а на лицу срећа. Срећа, која је сваким даном све ређа. У хаосу отимања, контрастима морала и жеља... Породице које су се распале, и држе се на танким везама опстанка... И деца која су рођена као одрасли. Деца која нису имала детињство, које би било безбрижност. На њихова мала срца, се сручио читав сурови свет. Живећи у томе, нису имали кад да се смеју. Проблеми њихових родитеља су постајали и њихови проблеми. А њих је било много. Превише! Тад је њихов осмех постао реткост. Њихова лица хладна , а у срцу бес. Бес са разлогом...
И док се месец дизао, чинећи од ноћи дан, грчеви њеног стомака су избацивали нове животе. Нове играче у овој суровој игри. Нова бића које не чека ништа добро. Рођени каo вишак... Непожељни...
Лизала их је мајчинским језиком, правећи од њих живе лоптице. Сад је већ лежала уморна. Гладна. Жедна. Кучићи су сисали.Њихов први оброк. Слатко млеко, које ће им дати снагу и моћ.Њихова прва информација о животу...
Стењали су сити, прибијајући се уз топло мајчинско тело. Њене очи су се склапале. Тонула је у сан. Сви су спавали... Мајчино срце је куцало, а снови су се одмотавали. Она, њена деца, и деца. Деца из зграда. Деца која су је прихватила, заштитила. Дала су јој дом испод њиховог степеништа. Дала су јој љубав. Она их је безгранично волела, а они су то знали.
Први врабац се стидљиво огласио. Дан је стизао. Затим се огласио читав птичји свет. Њихове приче су се преплитале, будиле... Ускоро су кренули и кораци, аутомобили. Сад је град већ био у својој узлазној путањи активности. Сунце се дизало и грејало, обећавајући врућину.
На црвеној крпи и даље је лежао њен уморни језик. Њене крупне очи. Дахтала је чекајући своје пријатеље. Требало јој је мало воде.Нежна рука љубави.
Кучићи су спавали...
А деца? Деца су већ хитала напоље. Једва су чекали да сване. Нису доручковали, нити се умили, него тако, још неразбуђени, снени силазили су низ степенице. Свако је желео да буде први. Да први види, и објави осталима велику вест! А и да има ту привилегију да први изабере свога љубимца!
Ускоро је испод степеништа постало веома живо. Деца су се радовала. Смејала! Гледали су радознало мале пуфнице које су пузале затворених очију, незнајући где да крену. Кујица је стајала напољу машући репом. Имала је потпуно поверење у своје пријатеље. Донели су јој воду, млеко, храну. Чак су јој купили и огрлицу против бува.Донели су јој срећу. Осам кучића је пузало тражећи мајчину сису. Већ су почели да цвиле. Мајка их је чула уставши из загрљаја дечијих руку. Сви су били срећни! Пришла је кучићима, оњушила их, мало полизала и легла. Дремала је. Мале пумпице су вукле млеко. Деца су гледала, мазећи мајчино чело. Она је махала репом. Време је клизило...
Од тог дана за децу су почели нови дани испуњени маштом, осмехом и игром.
Одрасли су пролазили поред, несхватајући колико је све то важно. Нису разумели своју децу... И не што нису могли, или желели, већ због тога што се њихов живот претворио у патњу. Њихове мисли су окупирали проблеми, нигде места за срећу...
Винка,Јована,Сандра,Неда,Ана, Мина, Наста, Лука, Наташа, Стефан, Богдан,Анђела, Миљана и остали клинци из краја су нашли своју срећу дружећи се са Боником, једним тужним псећим животом, коју је обасјао срећни зрак. Луталица. Избачена из дома, препуштена судбини. Људи, или држава у име тих људи пресудила јој је смрт. Смрт, зато што је пас. Али зашто таква казна једном добром бићу које није учинило никакво зло?
Деца су опет испала боља од одраслих. Паметнија, искренија, храбрија, што у ствари и јесу. Рођена су чиста, и једино их живот меље, правећи од њих хладна лица...
Заштитили су једно добро биће, које им је донело срећно лето. Један прелеп распуст којег ће се заувек сећати. Пас их је спојио, ујединио, помирио... Постали су пријатељи...
И сваког дана, већ у осам сати, док се буди јутро они су већ испод степеништа са својим керићима који једва чекају да се појаве деца. Добили су и имена. Шапица, Пати, Блеки, Леси, Мери, Клоки, Пуфка, Корки. Заједно проводе дане играјући се, непримећујући да пада вече. Родитељима није лако да одвоје децу, понекад се и љуте, али у дубини душе драго им је да виде осмех који и њих враћа међу живе...
И сада се питамо шта је исправно а шта не? И увек се све сведе на искреност, на истину са једне стране, и лицемерје и лаж са друге стране! На жалост скоро увек побеђује лаж! А људи, људи су толико осакаћени да више нити могу, нити желе да се боре. Толико пута су покушали, толико пута су веровали, и увек су били преварени. Сада су скамењени... Више не реагују.
И љупка Боника је могла да буде мртва, да је нису заштитила ова деца. Храбро се борила за њу. Почев од шинтера, преко родитеља, до љутих комшија. Али деца су победила, и треба да им се дивимо, да учимо од њих!
Идући градом наилазим на сличне приче. Свима је заједничко пријатељство. Пријатељство злата вредно у овим лудим временима где се људи деле. Само се деле и мрзе друге. А сви смо исти. Потпуно исти, у истој причи.
Решење постоји. Мора да постоји, и да задовољи све стране. Да ли је решење ове приче АЗИЛ. Азил за псе. Морали би да питамо за мишљење децу...
Азил –логор смрти? Никако! Не!
Азил-нешто као слободни, уредни, врт, где би људи долазили на одмор, дружење, и шетњу... Што да не!
У сваком случају имамо стручни тим тј. децу!
