SPACE BALLOON

        Misliti na glas. Živeti u ovom haosu, u kome samo licemeri mogu da se smeju, da kao uživaju. Gde god da kreneš, i šta god da uradiš, pa čak i da samo poželiš, ne valja. Život ide svojim tokom, noseći te. Ne znaš gde, ali te nosi. Sve čekaš da se vratiš na svoj put, koji si poželeo, ali, to se ne dešava. Nema pravila. Sve je kao neka stihija. Sve je nametnuto, i ništa se ne pitaš...

Završili su neku školu, fakultet, i već sutra su na lepom radnom mestu. Lepa plata, ništa se ne radi. Pre njih su mnogi dolazili da traže posao na isto mesto, ali je odgovor bio NE. Nemamo potraživanja. I onda je dete „uglednog“, “kulturnog“ sveta lagano završilo svoju „mukotrpnu“ školu, pohađajući je na nekom privatnom univerzitetu, koji radi pod motom „KOLIKO PLATIŠ-TOLIKO I DOBIJEŠ“, “teško“ živeći u svom stanu, sve te godine... Sada je diploma tu. Treba se zaposliti. I to što bolje, jer nema smisla da naš bude gori od komšije. Okrenuto je par kontakata, otvoren konkurs, ako treba i novo radno mesto, i naše dete je uspelo! Tako je marljivo studiralo, sve ispite dalo u roku, sve visoke ocene, evo i sad se zaposlilo, i to znate gde! Evo već je kupilo i kola, stan, motocikl, bicikl, čamac, vikendicu, nove stvari...S ve samo. Ma ljubi ga majka, i njegov taja... A eto baš se namučilo.Naše malo dete....

KAKVO LICEMERJE!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Dok drugi preživljavaju u agoniji sopstvene agresije, nezadovoljni stvarnošću, oni se debilišu. Imaju ne dvojne, nego milionske standarde. Crno može da bude belo, a ako treba i zeleno, samo je pitanje cene. U javnosti poznati kao učeni, pošteni građani, puni pravih principa, a iza, u njihovim željama sve ključa od nepravde, od pohlepe...
I onda kada sve to vidiš, kada ti se to svakog dana razbija o glavu, tražiš neku nadu, koja kao da ne postoji, kao da je sve totalno loše i tragično... A opet nisi to ni sa čim zaslužio, čak naprotiv, zaslužili smo pažnju i poštovanje. I to bezgraničnu! Kada bi imali da se uhvatimo bar za nešto, za najtanju slamku, samo da imamo neku nadu...

Bez obzira na sve poslednji sekund života čeka, na sreću sve. Bez obzira na pare, na lepotu, na moć. Tamo su svi isti. Tad je pravda jednaka ka svima. Oni dobri odlaze na lepo mesto sa zadovoljstvom što su bili ono što jesu, koliko to god bilo teško, a oni loši ostaju zarobljeni u tom sekundu, gde im je sad sve jasno, gde se kaju i žale što nisu bili bolji. Sad više nema licemerja, više ništa ne pomaže! 

Dok je noć odmicala na sitnim kapima kiše, koje su sipile, umesto pahulja snega, noseći još jedan dan u sećanje, marljive ćelije mozga su varile najnovije misli, nova analiza.
Kako su ljudi postali robovi novog sveta, i to ne obični robovi, nego zadovoljni robovi, a opet nesrećni i slabi... Bezosećajni... Mislili su samo o sebi, sami su sebi samo bitni. Ograničenost... Njihovi gospodari su im dali organizovan život, zabavu, top liste, ciljeve i želje, radne časove i slobodno vreme. Šta god da im se ponudi van toga, za njih je gubljenje vremena,opasnost. Dobili su i osećanje da su bitni i važni, da lakše podnesu teško breme. A za one nezadovoljnije, organizovali su i buntovne teme. Stvorena je harmonija, robovi su srećni, i brane postojeće stanje. “Sve“ su im dali, i sve su im uzeli... Gospodari, ti nepoznati ljudi... Kada su, i kako postali tako, toliko moćni?  

       Duboko u sivilu jednog običnog dana, negde u srcu, ili bar negde u njegovoj blizini, negde u grudima, treperilo je jedno “biće”… Pesma ptice sa ulice, pesma iz daljine… Dok je hladnoća stizala, I dok su mnogi cvokotali zubima, tela zaljubljenih su se topila u njihovoj mašti. Usamljenost je postala prezir, a prezir je postao bol. Vrata su zaškripala, I buka je počela. Sa svih strana zvuci života, zvuci rasplamsalog žara. Muzika se provlačila kroz uvo, kroz kosti pravo u mozak, gde su je vredne ćelije prerađivale u zadovoljstvo. Zadovoljstvo ljubavi. Kao nekakva harmonija. Pripadnost istom svetu… Iskorištenom svetu, koji se jecao tiho. Dostojanstveno je čekao. Čekao je da sve stane. Konačno da stane… Mislio je da će se probuditi pre kraja.
Pogled se razvlačio, zajedno sa kapima, koje su kvarile sliku, te zimske večeri. Žmigavci usporenih automobila, sneg koji se topi, vlažna površina puta... I kako su kapljice klizile na dole, tako se rađala nekakva tuga, rastao je strah... Samoća... Usamljenost. U daljini su se videla svetla. Osvetljeni prozori... Pomislio je da je to novogodišnje veče... Mesečina je danima grejala hladne noći. Otvorio je prozor, želeći da pusti malo sjajnog, i hladnog, mesečevog vazduha. Šta su govorili svi ti snovi?
Točkovi lokomotive su zaškripali. Voz je lagano krenuo. Klizio je kao usnuli puž. Zvuci su bili čisti i jasni, jer to je bila madrugada. Madrugada. Izraz koji koriste Portugalci za period noći, koji predhodi danu, svitanju. To je bio trenutak pre zore... Rosa se cedila niz lišće, hladeći kamen. Čule su se prve ptice, koje su se budile sa prvom svetlošću... Prozori su bili musavi i zamagljeni. U vagonu je bilo jedva nešto toplije nego spolja. Putnici su kunjali, zašuškani u svoje jakne. Čuo se samo takt pragova koji su se ugibali pod šinama, koje je pritiskao voz. Sivi predeli su se nazirali kroz pomrčinu. Miris mediterana se uvlačio u nos...  
Njihove glave su bile spojene, oslanjajući se jedna na drugu. Kao da su sanjali isti san. Nisu se micali. Činilo se kao da im nije hladno, kao da ne osećaju promaju, koja je strujala kroz vagon. Ne. Oni su bili u svome gnezdu, u kome su njihova srca stvarala paperje ljubavi. Blaženstvo na njihovim licima... Takt šina je i dalje mamio san, putujući kroz prevoje i doline...