LJUBAV
Dok su sunčani zraci postajali sve kraći i topliji, na nebu su krstarili beli jedrenjaci. Tražili su ribu za svoje mlade. Spuštali su se do plavog horizonta, i, ponovo se dizali vazdušnim liftovima, visoko, u nebo... Talasi su bili tihi i nežni. Penušali su obalom... Čeznuli su da osvoje još koji pedalj obale, ali sitni pesak, je krao njihove želje...
Na žutoj obali, koja je svetlucala u kasnim jutarnjim minutima, bilo je tiho... Čuli su se samo lagani talasi, i tihi vetar u lišću palmi. Okupirale su divlju plažu, dodirujući ivicu mora. S vremena na vreme, vetar je donosio zvuke galebova koji su i dalje krstarili plavim nebom. Ovakvi trenutci nisu tako retki, ali su retki oni koji ih registruju, osećaju, i uživaju u njima. Najveća je želja biti deo ovakvog dana, koji se druži sa tobom. On je iskren i prijatan. Pravi prijatelj... Nije bilo kuća, niti koliba. Nije bilo ljudi... Dva galeba su sletela na obalu, i počela da se „svađaju“ oko male ribe, koju je jedan grčevito držao u kljunu.
Otvorio je oči. Pokušao je jedan trenutak da ih drži otvorene, ali ne zadugo. Ispred njega je bio plavi raj. Plavo more sa belom linijom talasa pri dnu, i plavo nebo iste boje, iste nijanse, koje je obuhvatalo čitav svet. Osećao se srećno. Lagano. Kao da njegovo telo ne postoji. Kao da nema težinu...
Opet je promolio pogled, i osmotrio plažu. Bila je pusta... Nigde nikoga, i ničega. Bila je savršena... Plaža samo za njih dvoje... Ima li lepšeg poklona?
Ponovo je lagano legao na peškir, posmatrajući njenu faraonsku kožu, koja je lagano crnela van njenog kupaćeg kostima. Kostim, smaragdno zeleno-plave boje, kao da je bio napravljen od okolnog jutarnjeg mora. Mora koje zapljuskuje kontinent njenog tela...
Ona je bila sve što mu je potrebno, sve što je želeo...
Ljudima je potrebno tako malo. Ali to malo je teško naći, u zbrci i gužvi ovoga sveta. Ne treba posustati, gubiti veru, niti izgubiti istinu, misleći da ne postoji.
Uživao je u njenom mirisu, njenom prisustvu. Polako se primakao i nežno je poljubio u toplo rame. Njena koža je bila tako plemenita, nežna i glatka. Zategnuta, ali mekana. Ona je u njegovim mislima. Ona je na njegovim usnama... Lagano je spustio glavu na njena leđa, i zatvorenih očiju slušao udar njenog srca...
Slušao je priču njenog sna...
Bio je srećan, ali i nekako tužan... Tužan. Tužan jer je ovo izuzetan trenutak, i ne može da traje večno.
Toliko ju je voleo... Toliko ju je čekao... Toliko je verovao... Umro bi bez nje.
Ona se budi...
Polako se proteže. Smeši. Njene grudi... Njene grudi su kao dva grebena. Dva najlepša grebena sa kojih se sliva morska voda njenog kostima... Škilji... Uvlači se u njegovu senku, i otkriva svoja dva sjajna oka. Sjajna i bistra, dobra i nežna. Diže ruke oko njegovog vrata. Svet se topi okolo njih. Pretvara u boje. Razliva.
- Kako sam lepo sanjala. - Reče mirno, i polako, poput blagog talasa...
- Sanjala sam da smo sami. Sami, na nekoj drugoj planeti. Na obali najlepšeg mora... - Gledala ga je svojim tamnim očima.
- Mi i jesmo na našoj planeti, najlepšoj plaži. - Nasmešio se...
- Ja više ne znam šta je java a šta san. Znam samo... - Progutao je knedlu.
- Reci. Reci mi... Šta si hteo da kažeš! Hajde, reci mi.
- Hteo sam da kažem, da kažem, da više nisam siguran ni u šta, sem u to, da te volim. Ali i više od toga. Svi koriste tu reč, ali ja te stvarno volim. Reči su nedovoljne... Ti si mi sve... Ti si moj svet.
Njene usne su bile božanstvene, kao i ona cela. Dugo su se ljubili, bolje reći „pričali“... Govorio joj je koliko je voli, a ona mu je odgovarala...
- Albi... Čekao sam te ceo život, i znao sam da postojiš... I, onda, kada sam te video, kada sam te sreo, to nije bio prvi put. Oduvek si u mojim mislima. U mojim željama... Toliko sam patio u samoći, čekajući te. - Uzdah je progutao njegovu reč.
- Ja tebe volim još više... Ti si moj princ. Princ o kome sanja svaka devojčica. Ali, nemaju sve sreću da ga upoznaju, i zavole... Kao ja... - Reči su joj vibrirale iskrenošću.
- Ali, hajde nemoj biti tužan. Ja sam samo tvoja, i ti si samo moj. Hajde da budemo srećni!
Sunce je bilo blizu podneva. Tišina. Bez vetra... Polako je svlačio gornji deo njenog kupaćeg kostima, uživajući u dodiru njene kože, koja je polako crnela...
- Hoćeš da pustim muziku? Specijalno sam je snimio za ovaj trenutak. Samo za nas... Samo za ovo mesto...
- Super! Muzika... Volim te!
Priljubljena tela. Njene grudi na njegovim grudima... Kao neka sreća...
Plima je nadolazila. Beli, penušavi talasi, povremeno su dodirivali prste na njihovim nogama...
Zadimljeni šank je već godinama stajao ispred širokog zida, koji je davao veličinu celom mestu. Trpeo je sve priče, koje su se upijale u pohabane ciglice njegovog tela. Priče starih mušterija, priče novih gostiju... Svi su oni bili ovde sa istim ciljem i istom namerom. Hteli su da se odvoje od svih problema koji su ih stezali svakim danom. Svakim danom sve više i više. Alkohol bi ih opustio, odvezao im jezike, i učinio osećaj života podnošljivijim, čak zanimljivim... Stajao je tu već sto šezdeset godina, dok su se gazde smenjivale, kako su se menjala godišnja doba.
Bio je to bar, ili bolje reći lokalna kafana, sa svojim redovnim mušterijama, i s vremena na vreme, sa novim pridošlicama. Ovde su otkrivali svoje priče, svoje tajne, želje, probleme...
Ventilatori na plafonu su se umorno okretali... Muve su se odmarale na njima, ili su dosadno zujale okolo glava uspavanih mušterija. Kameni šank, nakon toliko godina, je ipak zadržao snagu, i zračio nekakvom vrednošću. Kao da je jedini bio „čist“ na ovom mestu. Molekuli prašine, molekuli dima, struje vazduha, su se mešale sa zvucima. Pokreti su izgledali usporeni, a rezolucija smanjena... Ćelavi barmen je pedantno brisao čaše, i slagao ih sa druge strane. Njegova pedantnost se videla i u njegovim očima, na njegovom licu, u njegovom osmehu.
Za prvim stolom, sa leve strane sedeo je stariji čovek. Zagledao se u svoju zamagljenu čašu vina, koje je reflektovalo crvenu boju po površini stola.
U dnu šanka, u oblaku dima, koji se dizao iz masivne pepeljare, pomaljala su se dva lika, dva diva. Raspravljali o svakodnevnim temama. Posle toliko godina uzajamnih priča, i dalje su sa istim žarom povlačili svoje stavove, svoje poglede i razmišljanja... Uvek sa istim žarom, sa istom željom da ubede u tačnost nihovih razmišljanja. Kako je igrala reprezentacija, kakva je prava priroda ženskog roda, zašto je poskupelo gorivo, otkud toliko zagađenje, novi ljudski poredak, zdravlje... Današnja tema je bila njihova omiljena tema. Žene. Ah, te žene... Jedan je mislio kako su žene bezvredne i nepoštene, kako su licemerne i iskompleksirane. One su samo mašine koje rade na novčiće, preplavjene interesima. Pare za šminku, pare za garderobu, večita zavist da se bude bolja od drugih, konkurencija, njih ljubav ne interesuje, to su samo priče za malu decu... One koje su na očigled dobre, verovatno imaju neki razlog, neki hendikep, koji ih baca na poziciju iza u odnosu na one lepše i zgodnije... Sve su iste. Lovci na materijalna zadovoljstva, na stutus, na moć. Ali tu izmišljenu, ljudsku moć, oličenu kroz novac. Glupe su. Sa njima se ne može pričati ni na jednu ozbiljnu temu. One su jadne. One su grozne...
Drugi je opet verovao da to nije istina. Da su žene lepe i nežne, i da su upravo takve jer ljubav klija baš u njima, i da su baš one spremne da se odreknu svega zarad ljubavi. Ljubav je za njih cilj, i jedina želja. Jedino to žele. Da ih neko bezgranično voli... One su pokretač sreće... Žalosno je samo što one ne dobijaju ono što zaslužuju, nego tako, emotivno osakaćene, teturaju kroz život, u suštini, nesrećne zbog svoje sudbine. I, onda deluju kao bezosećajne, kao da su nošene interesom... Tako su krhke i dobre.
Iznosili su razloge i za i protiv, potkrepljene zanimljivim i čvrstim primerima i dokazima. Priča se razvijala...
Svako veče su bili na istom mestu, na svome položaju, u dnu šanka u gustom oblaku dima... Svako veče rasprave, osećanja, pa i male svađe, koje su se završavale pomirenjem. Bili su prijatelji... Ostale mušterije, njih desetak, su bili novi gosti u poseti ostrvu. Čavrljali su među sobom, podeljeni u par grupica...
Te večeri duvao je prijatan vetar sa otvorenog mora. Nosio je miris soli, i miris plavog prostranstva, koje se komešalo tik ispod stepeništa, i širilo u beskraj... Široko otvorena vrata su se lagano njihala na vetru. Dole su se videle krošnje palmi, kako svetlucaju zajedno sa pučinom, na krišci letnjeg meseca...
Ćelavi barmen je i dalje brisao čaše, ujednačenim ritmom. Svi zvukovi činili su jednu kompoziciju, pesmu, koja se zvala još jedno veče...
Odjednom, nečujno, na vratima se pojaviše dve sene. Ravnomerno su se pomerale. Na vratima je stajao čovek, a u njegovoj senci pas. Trenutak su stajali. Zatim su lagano krenuli unutra, pravo ka šanku. Čovek je bio kasnih srednjih godina, preplanuo, sa zapuštenom bradom, i čupavom kosom. Široke, lepršave pantalone su dosezale do polovine lista. Bile su ukrašene dugovečnim flekama, koje su izgledela kao da ih je neko namerno tako kreirao. Raskopčana košulja bez rukava, je bila izgužvana .
Kretao se graciozno. Pas je bio deo njega. Bio je njegova senka, njegovo drugo „ ja “ . Bio je to krupan mužijak, rase Nemački ovčar. Izgledao je razumno. Njegove tople oči su bile sjajne i mirne. Gledao je ispred sebe, i na trenutak bi krajičkom oka pogledao gazdu, i nastavio dalje.
Lagano su se kretali kroz kafanu, prilazeći šanku. Stavio je ruku na šank, i mirno se okrenuo ka psu. Prošaputao je. Pas je mirno seo. Gledao je svog gazdu, ili bolje reći svog prijatelja, pravo u oči.
- Šta je Čile? Šta je bilo? Braaaavoo... Dobar si ti pas...
Pogled je podigao na barmena, a rukom je tapšao psa.
- Dobro veče.
Barmen klimnu glavom kao otpozdrav. Duboko uzdahnuo, i odložio čašu koja se sijala na sjajnoj podlozi.
- Pa profesore, zar vam nismo rekli milion puta da je zabranjeno uvođenje životinja u kafanu. Šta će mi reći gazda? A i šta će gosti pomisliti? Možda se neko boji pasa...
- Znam, znam... Sve razumem, ili, ustvari, ništa ne razumem... Koliko sam vam puta svima dokazivao da ovo nije obična životinja, kojoj je kako vi mislite mesto negde u blatu. Mada, nijedna životinja nije toliko jadna. Ljudi su ti koji su zaslužili da žive na dnu... Ovo je jedna inteligentna, i što je još važnije, jedna dobra životinja. Puna je ljubavi, i mnogo vredi. To nije pas kojega ćeš da šutiraš i teraš. On ima svoju ličnost i dostojanstvo... Nikada neće dozvoliti da ga ponižavaju. Što normalan čovek nikada ne bi ni učinio. Zar ne?
- Pa, profesore...
- Pričao sam ti o njegovim podvizima, njegovoj poslušnosti... O njegovoj vrednosti. Pogledaj ga u oči i videćeš... U ostalom i tebe je spasao one zime... Izgleda da si zaboravio? Kao da se ne sećaš...
Barmen je prestao da glača čašu. Na trenutak se uozbiljio. Kao da je negde odlutao u mislima... Oči su mu se zasijale. Klimnuo je glavom.
- Jeste... Jeste, profesore. Ne zaboravljam. Nikada neću to zaboraviti. Tad kada sam mislio da sam gotov, on se pojavio. Ja sam njegov dužnik. Dugujem mu svoj život... Taj pas je svet. Za mene je svetinja...
Nagnuo se preko šanka i pogledao psa. Pas ga je gledao pravo u oči, načuljenih ušiju. Gledao ga je prijateljski. Knedla mu je stajala u grlu... Nasmešio se, i nežno obratio svom dlakavom spasitelju.
- Desi Čiki? Gde si legendo?
Klimao je glavom. Iz posude na šanku uzeo je par keksića, i bacio ih pred psa. Čiki ih je pažljivo onjušio, i ispod oka pogledao u gazdu. Znao je da će mu profesor dozvoliti da ih uzme, jer barmen je njihov stari prijatelj, ali opet je hteo da ukaže poštovanje svom gazdi koji mu je najbolji prijatelj.
- Jedi Čile... Jedi... On je naš prijatelj.
Pas je lagano krckao keks...
Barmen je spustio i ovu čašu dovedenu u fabričko stanje, od silnog glačanja. Pogledao je profesora.
- Profesore, izvolite. Šta želite da popijete? Kuća časti!
- Kakvo vino imate za nas?
- Prvoklasno! Crno. Jako, a pitko. Sa južnih padina ostrva.
- Mmmmm... Zvuči lepo. Može. Ali bez uvrede, ja bih sam da platim...
- Ma ne dolazi u obzir...
Stavio je sjajnu čašu na šank i lagano sipao vino u nju. Vino je bilo tamno crvene boje. Neprozračno. Obećavalo je...
- Izvolite.
- Hvala.
Prevlačio je prstima preko oznojane čaše, ostavljajući razmrljan trag za prstom. Hladna površina je hladila njegov topli dlan. Prineo je čašu nosu. Uvlačio je čudesan miris koji ga je već opijao. Potegao je dobar gutljaj. Klimnuo glavom, spuštajući čašu.
- Stvarno je dobro. Šta kažeš? Kad ste ga dovezli?
- Jutros... Specijalno za slavu. Drago mi je da vam se sviđa. Baš je dobro... Probao sam ga. Dve čaše i spreman si za otkidanje. Obišli smo celo ostrvo tražeći nešto posebno... I stari domaćin nam je prodao sam jedno burence. Ali s obzirom na kvalitet veoma smo zadovoljni...
- Jeste. Lepo je... Baš je lepo.
Profesor je pustio još jedan gutljaj niz grlo, a njegov prijatelj sa druge strane šanka se smešio. Bio je baš simpatičan sa tom svojom „frizurom“ , i tom svojom pedantnošću. Okrenuo se ka muzičkoj spravi i pojačao je. Krenula je pesma „Blaze of Glory“ . Zvuk se širio kroz prostoriju i utapao u stvarnost. „Tišina“ . Svi su nekako bili zamišljeni. Samo su ćutali... To je to. Pravi trenutak za pravu stvar. Zvuci pesme su izlazili van kafane i mešali se sa vetrom koji se uvijao među lišćem...
Dok im je vetar nosio kosu, i dok su bili jedan duh, koji se spušta niz put uz more, mislili su na istu stvar. Imali su istu želju. Želju, da ovo nikada ne prestane... Nek traje zauvek...
Spuštajući se niz planinu na dva sjajna točka, koja su bila srebrna krila, osmeh je zračio njihovim licima. Mala sunca... Sreća? Sada su znali da postoji...
-Albi. Ja te volim... – Nečujno je izustio iskrene misli. Mislio je da ga nečuje.
Vetar je bio topao i nežno ih je mazio po preplanulom licu. Gledao je pred sebe zamišljen. Opušten. Onda bi pogledao u retrovizor, i video njeno toplo lice, i prelepe oči... Njegove oči... Pogled koji ga je činio onim što jeste.
-Albi... Znaš da te volim? – Izbacio je iz brzine i zvuk motora pretvorio u tišinu. Gledao ju je preko ogledala u oči... Njeno lice je bilo zadovoljno, a glava je nežno ležala na njegovom ramenu... Kao da se nameštala za spavanje... Kao ljupko mače koje zadovoljno prede... Njeno toplo lice na njegovom vratu...
-Znam...Mmmmm, znam, znam... – Kao da se protezala. Podigla je ruke uz njegovo telo do raskopčanih grudi... Njene nežne ruke su držale njegovo srce. Ono je kucalo lagano i mirno. Kao nikad do tad... Spustila je glavu na njegova leđa, i zažmurila... Nestala je iz njegovog pogleda...
-Znam. Znam... Neo... Ti misliš da te ne razumem, ali to nije istina... Ja te osećam. Kao da čujem šta razmišljaš.. Kao da čujem tvoje misli... I na trenutak mi se učini, kao i da ti čuješ moje misli... Ja te želim!
I da. Ovo su mi najlepši trenutci u životu... Ustvari, ovo su jedini trenutci u mom životu. Kao da nisam bila živa svo ovo vreme... – Pričala je lagano... Njene reči su putovale kroz njegovo telo...
-Kao da je ceo dosadašnji život bio laž. Kao da nisam znala ko sam ja uopšte... Ti si me probudio. Stvorio... I volim te toliko da ne mogu to da opišem... Zbunjena sam. Prvi put mi se ovo dešava...
Podigla je glavu, i pogledala ga u oči. Kroz njegovo telo je nešto prostrujalo... Ruka je napustila korman i našla se na njenom kolenu. Privukao je ka sebi, i stegao. Steglo se i grlo. Knedla je stajala u grlu, ne dajući vazduhu da uđe...
-Albi. Da li bi htela da živimo zajedno? Od ovog trenutka. Da se nikada više ne rastanemo. Ni na sekund. Da zajedno dišemo. Da živimo jedan, isti život... – Grlo je bilo prohodno... Imao je čistu misao u glavi... Želeo je da učini nešto...
-Hoćeš da se udaš za mene? Da se venčamo sad. Danas. I baš ovde. Ovo mesto je prelepo, i, kao da sam već bio ovde... Mislim da ne mogu bez tebe... Ti si ja... Hoćeš da budeš moja žena?!
-Da! Da! Naravno da hoću... – Stegla ga je i rukama i nogama... Krenule su joj suze... – Hoću. Ja jesam tvoja! Tvoja žena... Oduvek sam to i bila... Samo, nisam te srela... Ničija druga. Bio si moj san, a sada stvarnost. Najlepša stvarnost. Ti si mi sve...
Već su bili u podnožju brda. Mrak se spuštao na obrise palmi. Narandžasta boja je prelazila u crvenu, a ova u noć... Kao da se spuštala zavesa nakon uspele predstave... Prilazili su selu, koje je počelo da svetluca od uličnih lampi... Potraga je bila konačno gotova. Kraj čekanju. Sudbina je učinila svoje...
Njeno srce na njegovim leđima, njegovo srce u njenim rukama...
Dodao je gas, i poleteli su dalje. Ispred, na putu, približavala su se prigušena svetla. Selo je mirno šuštalo na mladoj mesečini. Skrenuli su na kameni put, koji je prolazio pored kamenih kuća.Iza blage krivine pomaljala se svetlost. Dolazila je iz kamene kuće na sprat. Stajala je prva u nizu. Bila je to seoska kafana sa par soba za prenoćište. Radila je još uvek. Prašnjavi točkovi su stali. Svetlo motora, koje je otkrivalo oblačić prašine, je nestalo. Sjahali su sa gvozdenog konja. Noge su puckatale. Okrenuo se ka njoj.
- Hej. Malena... Jesi se umorila?
Gledala ga je svojim sjajnim očima, i klimnula je glavom...
- Ne... A ti?
- Jesam. Malo... – Pomerio je njen nemirni čuperak sa lica. Poljubio je njene suve usne. Klizavi jezici su uskoro napravili klizalište od njihovih osmeha... Priljubljenih čela su se njihali na vetriću, koji je dolazio iz borova. Nosio je miris mediterana. Mazio ju je po vratu. Iza uveta. Po licu...
- Kako se osećam lagano. Sav lelujam na mesečini... Jedva čekam da legnemo u krevet... Kako je lepo spavati sa nekim koga voliš...
Sada su se mazili njihovi obrazi.
- Mmmmm... Krevet... Kako to lepo zvuči...
- Albi, jesi ti spremna? Ulazimo?
- Jesam. Jesam. Hajmo. Ustvari, čekaj da te još jednom poljubim...
Kao da je neko malo pojačao zvuk, i zvuci iz kafane, kao i oni iz okoline, oživiše...
Iz kafane su dopirali zvuci pesme, koja se tako savršeno uklapala u ovo veče.Bila je to pesma Jon Bon Jovi „Blaze of Glory“... Pogledao je i nasmešio se. Par stepenika se sjajilo na narandžastoj svetlosti. Popeli su se, i zastali na tremu. Pesma je bila glasnija. Stegla ga je za ruku i privukla sebi. Kroz otvorena vrata su se već videli neki gosti... Privukla ga je ka sebi, digavši se na prste, zagrlila ga, i prošaputala.
- Neo... Hajde da se venčamo... Nađimo sveštenika, i počnimo naš život ovde i sada...
Zagrlio ju je, stegnuvši njena leđa. Njene grudi su nežno pritiskale njegovo srce, i njegov glas...
- Joj, kako te volim...
Opet su se ljubili...
- Hoću, hoću. Naravno da to želim! Hajmo sad na piće! Proslavimo ovo veče, ovaj dan!
Koračali su srećni... Zastali su na vratima. Zvuk gitare činio ih je posebnima...
Ispred se otvarao pogled. Bio je malo zagušen dimom. Na svetlu su se sijale uglancane čaše, kao i ćelava glava barmena. Šank se širio prostorijom, kao i zvuci muzike. Ventilatori na plafonu su se lenjo okretali. Prisutni, kao da su bili zamišljeni. Kao začarani. Gledali su negde u daljinu. Svako je putovao u svojoj mašti. Ko zna o čemu su razmišljali... Barmen za šankom je ravnomerno brisao čaše. I on je negde lutao mislima. Sa druge strane šanka stajao je neuredan, ili delimično neuredan lik. Gledao je ispred sebe. Pored njegove noge mirno je ležao velik pas. Nemački ovčar. Izgleda mužijak. Bio je lep i plemenit. Podigao je glavu i naćuljio uši. Nije lajao. Delovao je prijateljski. Gledao ih je, dok su stajali na vratima. Milimetarski je pomerao uši, osluškujući zvukove spolja. Za jednim stolom sedeo je pognut čovek. Mrmljao je nešto za sebe, gledajući u čašu, koju je grčevito stezao nežnom rukom. Dim se kretao prostorijom, pod laganim obrtajima ventilatora...