Color girl
Ноћ је грицкала секунде, претварајући их у минуте, па у сате, и укусно гутала, остављајући све мање сна... Узнемирене очне јабучице су поигравале ношене доживљајем који се кретао кроз галаксије можданих свемира, обрађивао у језгрима продужене мождине и таламуса, и завршавао у кори великог мозга, стварајући филм. Филм толико стваран и опипљив, да се може сматрати новим, или другим животом. Животом у коме је много ствари могуће... Различити жанрови, различити ликови, другачије време... Очи су колутале, а он се кретао улицом свога града.Окренуо се.Никога није било иза.Када је вратио поглед, стајао је испред једног дрвета, нагде у парку.Била је то Америка. Неки град познат из филмова. Гломазно испуцала кора дрвета стајала је пред њим. Осећао се мирис. Сунце га је помазило нежним зраком. Остатак света је био мртав,једнодимензионалан. Као цртеж. Али он је био ту, и био је жив, као и дрво. Пружало је хлад... Ветар се провукао кроз лишће, и донео музику једне песме. Подигао је поглед горе у крошњу. Осетио је како га тај призор опушта, као да га одиже од тла.Тла, или можда са папира... Како се њихало лишће, тако је и он лебдео, сад већ у тужној мисли. Његово срце је било један шупљи магнет, који је привлачио нешто. Али још увек је та празнина била празна... Тело је стајало доле, гледајући у крошњу, али опет, из крошње је, гледао себе како стоји. Да ли су стари Египћани били у праву када су цело биће делили на делове... Хат, Ка, Ба... Хат би било физичко тело, Ка би била, грубо речено, психичка компонента, док би Ба била душа... Можда... Можда то јесте тако. Гледао је у разиграно лишће, и из крошње је гледао доле, а у ствари није ни био ту. Лутао је неким простором. Необјашњивим простором, у коме се укрштају и мешају сви присутни, прошлости и будућности...Место где Ба путује из тела у тело, где он није он, него може да буде било ко. Или тачније да он, његов Ба, улази у разни Хат. Могао је бити у лику познатих глумаца, сасвим непознатих, обичних људи, телу животиња, само сенка на зиду, или само поглед... Магнет је привлачио... Тада је цео видокруг испунио њен осмех. Њени лепи , здрави зуби, белeли су се на сунчевом зраку. Стајала је испред дрвета. Та млада девојка... Откуд она овде? Зар је она та, коју чека? Била му је симпатична, али они су два различита света... Опет, она је стајала испред. Смешила се. Као да све разуме. Био је испред ње, а имао је утисак као да је посматра са одстојања. Стајала је. Њена коса је била везана у реп. Била је још лепша него на јави. Лепша, јер га је волела. И то не мало, и не онако. Она га је волела онако како се стварно воли. Онако како је он желео да га неко воли. Желео. Чекао... Како су јој очи биле драге.. И одједном је сагледа у целини. Носила је хаљину. Летњу хаљину на бретеле. Нежна, умиљата рамена... Репић који се њихао... И као да су се измењале боје хаљине невероватном брзином, једва уочљивом за људско око. Боја се зауставила на розе боји. И тако је стајала у розе летњој хаљини. Срећна. Срећна што је његова. Срећна што је он њен... Он се заљубио. Приохватио је љубав. Калнери хаљине су лепршали испод њених колена. Осетио је како његов магнет привлачи нешто, све ближе и ближе. Осетио је да је њено срце исто тако мали магнет. Магнет који ће привући, и који ће испунити његову празнину.Због тога је потпуно познаје... Толико добро, као што зна себе... Биће комплетни. Потпуни. Срећни... Приближавао јој се. Њен бели осмех.Није имао страха. Био је сигуран у њу. Све ближе, и ближе. Нежно ју је примио у наручје, и кренуо ка њеном осмеху... Приближио је усне. Додирнули су се. Како су обоје били срећни... Све су знали. Све им је било јасно... Полако је наслонио свој језик на њен. Њен мек и нежан језик. Влажан. Искрен. Био је то мали пољубац. Толико стваран да га је пробудио. Отворио је очи збуњен. Да ли је могуће? И његово тело, Хат је било збуњено. И оно је отворило очи. Пробудио се... Погледом је прелазио преко розе зида, па кроз таласе слике... Затворио би очи и гледао је како стоји поред дрвета у розе хаљини... Како се та боја уклапала уз њен тен... Значи то је она? Али ми смо тако далеки светови... А опет,како ... Како да јој кажем ? Како да јој кажем да сам је волео у сну? Тамо сам се заљубио у њу... Загрлио је јорган, и лутао између светова. Она је и даље стајала у розе хаљини, препланула и срећна... Мислио је, можда и она сања мене?
И почео је нови дан.Стваран свет у својим сиромашним садржајима... Да ли ће јој рећи? Да ли ће јој уопште нешто рећи?
Барем како јој лепо стоји роза боја... Волео би да зна да ли има можда сличну, или исту хаљину... За њега би то био знак... А можда ће само проћи поред њега... И, како је време одлазило, јело је наду да ће ишта да се деси... Остаће то сећање на сан. Али леп сан. Један од оних снова, из којих не желиш да се будиш. Снова који су лепши од стварности...
Време је пролазило...
И дошао је тај тренутак! Она се појавила. Као што је и очекивао, прошла је поред. Није га видела. Или можда није хтела да га види... Али кад ју је погледао, осетио се као дете. Дете које има симпатију.Било је то нешто више... Нестајала је у маси... Нестајала је у црним панталонама и розе мајици...Розе мајици... Случајност? Не... Не може бити случајност. Можда телепетија, или нека повезаност, али случајно, не... Био је то знак... А и њена фризура, њен осмех, све је било лепше.На трен је помислио да су сањали исти сан... Она ме воли... Као да то осећам... Њена слика, испод дрвета, је, стално, у његовој глави...
И почео је нови дан.Стваран свет у својим сиромашним садржајима... Да ли ће јој рећи? Да ли ће јој уопште нешто рећи?
Барем како јој лепо стоји роза боја... Волео би да зна да ли има можда сличну, или исту хаљину... За њега би то био знак... А можда ће само проћи поред њега... И, како је време одлазило, јело је наду да ће ишта да се деси... Остаће то сећање на сан. Али леп сан. Један од оних снова, из којих не желиш да се будиш. Снова који су лепши од стварности...
Време је пролазило...
И дошао је тај тренутак! Она се појавила. Као што је и очекивао, прошла је поред. Није га видела. Или можда није хтела да га види... Али кад ју је погледао, осетио се као дете. Дете које има симпатију.Било је то нешто више... Нестајала је у маси... Нестајала је у црним панталонама и розе мајици...Розе мајици... Случајност? Не... Не може бити случајност. Можда телепетија, или нека повезаност, али случајно, не... Био је то знак... А и њена фризура, њен осмех, све је било лепше.На трен је помислио да су сањали исти сан... Она ме воли... Као да то осећам... Њена слика, испод дрвета, је, стално, у његовој глави...
2 Komentari |
0 Trekbekovi